Сазнао сам ко ми је спалио село

На овај дан, још увек се двоумим. Јер, треба се отворити другима. Треба одворити душу. Разголитити се.

Рече ми колегиница: Па у томе и јесте суштина писања. Отворити се другима, показати им оно што је у теби.

Убедила ме је. Да ли на моју жалост и штету или на добро, време ће показати.

Елем. Сазнао сам ко ми је спалио село.

Како у родном крају нисам био 28 година, кад имам слободног времена истражујем ко се вратио, ко је кости оставио, бавим се топонимима, разгледам карте, читам сведочења и исповести. Једном приликом истраживао сам све што могу на интернету да нађем о топониму Бобара. То је планина изнад родног села мојих дедова и прадедова (ђедова и прађедова).

Искочила ми је једна интернет страница која је донела текст, односно сведочење извесног заповедника, име није важно,  113. бригаде Хрватске војске о дешевањима у раним августовским данима 1995.  Одмах су ми у очи упали називи топонима у мојој Високој крајини – Бобара, Трубар, Дрвар, Ресановци, Грахово, Подвучјак, Ваган, Бабићи, Равна Бобара, Велики и Мали Пикет, Велика Метла и Мала Метла, Велики и Мали Цвјетнић.

Али и називи топонима у мојој родној Лици – Лички Осредци, Калдрма, Личко Дугопоље , Танкосићи, Срб...

Забрујало ми у глави... Пише ту војничким речником о тактици, о распореду њихових и српских снага, о акцијама, одлукама, борбама...  Заповедник пише о улози његове бригаде у, како каже, спречавању „Младићевог протуудара“, а мени је само важна једна чињеница.

Сазнао сам ко ми је спалио село.

А село, успомене, фотографије, куће, појате, штале, књиге, грамофонске плоче, касете, иконе, преслице, витрине, вајат... запалили су управо војници којима је тај официр заповедао. Запалили су животе мојих дедова и баба који су насилно напустили своја огњишта да би умрли у, за њих, туђини... Запалили су животе мојих стричева, ујака, тетака... Мојих пријатеља, познаника, сеоских легенди и сеоских „дворских луда“...

И шта ми је донело то сазнање о томе ко ми је спалио село?

Нема одговора на то питање.

Не ради се ту о праштању, заборављању, освети, сузама... Посебно се не ради о томе ко је све започео, ко је први почео, ко је крив, а ко није...

О чему се ради? Тешко је на то одговорити. Сигуран сам само у то да је остала велика рупа усред срца, усред  душе, коју ни једно такво сазнање не може да испуни.

Та рупа остаје и поред чињенице да живот иде даље, да се граде нове куће, нове породице, да расту нова деца, браћа и сестре, да се склапају нова пријатељства...  Живи та рупа заједно са свим добрим што живот доноси...

С. Поповић