Saznao sam ko mi je spalio selo
Već dva meseca se nosim sa ovom, pa slobodno može da se kaže dilemom, da ne kažem mukom: Da li da pišem o svemu ovome što sledi u ovom tekstu ili ne?
Na ovaj dan, još uvek se dvoumim. Jer, treba se otvoriti drugima. Treba odvoriti dušu. Razgolititi se.
Reče mi koleginica: Pa u tome i jeste suština pisanja. Otvoriti se drugima, pokazati im ono što je u tebi.
Ubedila me je. Da li na moju žalost i štetu ili na dobro, vreme će pokazati.
Elem. Saznao sam ko mi je spalio selo.
Kako u rodnom kraju nisam bio 28 godina, kad imam slobodnog vremena istražujem ko se vratio, ko je kosti ostavio, bavim se toponimima, razgledam karte, čitam svedočenja i ispovesti. Jednom prilikom istraživao sam sve što mogu na internetu da nađem o toponimu Bobara. To je planina iznad rodnog sela mojih dedova i pradedova (đedova i prađedova).
Iskočila mi je jedna internet stranica koja je donela tekst, odnosno svedočenje izvesnog zapovednika, ime nije važno, 113. brigade Hrvatske vojske o deševanjima u ranim avgustovskim danima 1995. Odmah su mi u oči upali nazivi toponima u mojoj Visokoj krajini – Bobara, Trubar, Drvar, Resanovci, Grahovo, Podvučjak, Vagan, Babići, Ravna Bobara, Veliki i Mali Piket, Velika Metla i Mala Metla, Veliki i Mali Cvjetnić.
Ali i nazivi toponima u mojoj rodnoj Lici – Lički Osredci, Kaldrma, Ličko Dugopolje , Tankosići, Srb...
Zabrujalo mi u glavi... Piše tu vojničkim rečnikom o taktici, o rasporedu njihovih i srpskih snaga, o akcijama, odlukama, borbama... Zapovednik piše o ulozi njegove brigade u, kako kaže, sprečavanju „Mladićevog protuudara“, a meni je samo važna jedna činjenica.
Saznao sam ko mi je spalio selo.
A selo, uspomene, fotografije, kuće, pojate, štale, knjige, gramofonske ploče, kasete, ikone, preslice, vitrine, vajat... zapalili su upravo vojnici kojima je taj oficir zapovedao. Zapalili su živote mojih dedova i baba koji su nasilno napustili svoja ognjišta da bi umrli u, za njih, tuđini... Zapalili su živote mojih stričeva, ujaka, tetaka... Mojih prijatelja, poznanika, seoskih legendi i seoskih „dvorskih luda“...
I šta mi je donelo to saznanje o tome ko mi je spalio selo?
Nema odgovora na to pitanje.
Ne radi se tu o praštanju, zaboravljanju, osveti, suzama... Posebno se ne radi o tome ko je sve započeo, ko je prvi počeo, ko je kriv, a ko nije...
O čemu se radi? Teško je na to odgovoriti. Siguran sam samo u to da je ostala velika rupa usred srca, usred duše, koju ni jedno takvo saznanje ne može da ispuni.
Ta rupa ostaje i pored činjenice da život ide dalje, da se grade nove kuće, nove porodice, da rastu nova deca, braća i sestre, da se sklapaju nova prijateljstva... Živi ta rupa zajedno sa svim dobrim što život donosi...
S. Popović