Сазнао сам ко ми је спалио село
Већ два месеца се носим са овом, па слободно може да се каже дилемом, да не кажем муком: Да ли да пишем о свему овоме што следи у овом тексту или не?
На овај дан, још увек се двоумим. Јер, треба се отворити другима. Треба одворити душу. Разголитити се.
Рече ми колегиница: Па у томе и јесте суштина писања. Отворити се другима, показати им оно што је у теби.
Убедила ме је. Да ли на моју жалост и штету или на добро, време ће показати.
Елем. Сазнао сам ко ми је спалио село.
Како у родном крају нисам био 28 година, кад имам слободног времена истражујем ко се вратио, ко је кости оставио, бавим се топонимима, разгледам карте, читам сведочења и исповести. Једном приликом истраживао сам све што могу на интернету да нађем о топониму Бобара. То је планина изнад родног села мојих дедова и прадедова (ђедова и прађедова).
Искочила ми је једна интернет страница која је донела текст, односно сведочење извесног заповедника, име није важно, 113. бригаде Хрватске војске о дешевањима у раним августовским данима 1995. Одмах су ми у очи упали називи топонима у мојој Високој крајини – Бобара, Трубар, Дрвар, Ресановци, Грахово, Подвучјак, Ваган, Бабићи, Равна Бобара, Велики и Мали Пикет, Велика Метла и Мала Метла, Велики и Мали Цвјетнић.
Али и називи топонима у мојој родној Лици – Лички Осредци, Калдрма, Личко Дугопоље , Танкосићи, Срб...
Забрујало ми у глави... Пише ту војничким речником о тактици, о распореду њихових и српских снага, о акцијама, одлукама, борбама... Заповедник пише о улози његове бригаде у, како каже, спречавању „Младићевог протуудара“, а мени је само важна једна чињеница.
Сазнао сам ко ми је спалио село.
А село, успомене, фотографије, куће, појате, штале, књиге, грамофонске плоче, касете, иконе, преслице, витрине, вајат... запалили су управо војници којима је тај официр заповедао. Запалили су животе мојих дедова и баба који су насилно напустили своја огњишта да би умрли у, за њих, туђини... Запалили су животе мојих стричева, ујака, тетака... Мојих пријатеља, познаника, сеоских легенди и сеоских „дворских луда“...
И шта ми је донело то сазнање о томе ко ми је спалио село?
Нема одговора на то питање.
Не ради се ту о праштању, заборављању, освети, сузама... Посебно се не ради о томе ко је све започео, ко је први почео, ко је крив, а ко није...
О чему се ради? Тешко је на то одговорити. Сигуран сам само у то да је остала велика рупа усред срца, усред душе, коју ни једно такво сазнање не може да испуни.
Та рупа остаје и поред чињенице да живот иде даље, да се граде нове куће, нове породице, да расту нова деца, браћа и сестре, да се склапају нова пријатељства... Живи та рупа заједно са свим добрим што живот доноси...
С. Поповић