Интервју МАРИЈА КАЊАС Пукни од смеха и досегнућеш екстазу

Ова ауторка је свој стил градила од раних деведесетих година прошлог века бавећи се својеврсним колажирањем у домену видео арта, класичним и експерименталним филмом, фоунд фоотаге техником и бројним другим видео ресурсима. На идејном плану фокус јој је на критичким дискурсима који пропитују колективитет, традиције, стереотипе, родове, и бројне друге неуралгичне тачке шпанског друштва и цивилизације у целини.

Докторирали сте естетику и историју филозофије и студирали на Факултету ликовних уметности у Севиљи. Како сте прешли са оваквог типа рада на филм и видео-арт?

– Иако сам почела сликајући и ручно радећи колаже, због брзине размишљања и потребе да пренесем разноврсне идеје и да испричам приче, била ми је потребна дигитална постпродукција и аудиовизуелно приповедање да бих се креативно изразила. Мислим да сам почела да стварам аудиовизуелна дела зато што у седмој уметности све може да стане: музика, поезија, сликарство, филозофија, фотографија... То је била револуција за моју генерацију - прелазак са писаће машине на кућни рачунар и долазак интернета у наше домове. Једноставан и јефтин приступ свим врстама дигиталних алата, филозофија „уради сам”, миксовање, Б-филм, слободна култура рециклаже, самоуправљање, економија размене... дали су нам крила.

Видео камере, интернет и кућни рачунари омогућили су нам да стварамо јефтине филмове. Сећам се дана када сам открила „archive.org”, нисам спавала јер сам желела да преузмем све њихове филмове. Ја сам  „сајберџанки”, „Сајбер-Кихотица” која жуди да дође до краја интернета и преузме га у целости, али то је немогућа мисија. Десило ми се исто као Дон Кихоту са витешким романима које није могао да престане да чита. Патим од синдрома сајбер-диогена, сакупљачке душе, архиверке, чуварке свега, као у филму „Лес гланеурс ет ла гланеусе„ Ањес Варде... Имам моћ архивирања која ствара везе, спаја оно неповезано, активира смех и критичко размишљање.

У каквом расположењу вас је затекла награда Ундергроунд Спирит на Палићком фестивалу европског филма ове године?

– Фестивал европског филма Палић познајем од раније путем колега редитеља и филмских професионалаца који су већ били одушевљени њима, као и захваљућу извршном продуценту Илији Татићу с којима сам чинила жири у секцији “New Waves” 19. издања Севиљског фестивала. Ово признање представља огромно задовољство и подстицај за наставак рада, и с великом захвалношћу га прихватам. Награде помажу у давању видљивости мом раду. Радује ме што тај рад има утицај на друге људе.

Како бисте описали уметничку сцену Севиље деведесетих, посебно у области видео и дигиталне уметности? Да ли сте били део неке колективне сцене или сте развијали свој стил индивидуално?

– Севиља је у то време била пустара у области видео и дигиталне уметности. Постојали су само барок и севиљски магични реализам. Била сам самоука. Током мог школовања на студијама ликовних уметности, фокус је био више усмерен на занатство и традицију севиљских вајара. Желела сам да размишљам о нашој стварности, да се бавим њеним проблемима и да подстичем критичко размишљање и живот путем савремених уметничких пракси.  Практично и концептуално, ликовне уметности су ми се чиниле неадекватно развијене. Најбоље од свега били су другови, проналажење пријатеља са сличним интересовањима који су нас подржавали. Креирали смо колектив „Пластично ухо”, издавали смо новине и фанзин. Схватила сам да ми је за развој властитог рада више потребна поезија, теорија и филозофија савремене уметности.

Шта вас највише инспирише у свету филма и дигиталних медија?

– Скромно користим бескрајни архив који је свима нама данас доступан како бих стварала филм без камера. Моја страст је стварање имагинарних омажа свему или свима, живима или мртвима, лично или кроз њихова дела, што ме доводи до сумње, рефлексије, раста и снова. Користим све сајбер- депоније аудиовизуелних отпадака које нас окружују, видео платформе и јавно доступне архиве на интернету. Ја сам докторка Франкенштајн која покушава да удахне нови живот у мртве или заборављене слике. Слике на Супер осмици, дигиталне, снимљене мобилним телефонима, са интернета, снимљене у ХДВ формату... За мене, медији или формати нису важни и обично их комбинујем у истом раду - само есенција је битна.

Често сте се бавили локалним темама и проблемима у Севиљи. Да ли уочавате исте теме и на нивоу читаве Шпаније?

– Да. Фасцинира ме разбијање стереотипа, митова и универзалног фанатизма. Деструктурирање националних икона, као што су борба бикова у Сан Фермину, или национална химна. Занимају ме нова значења иконографије у Шпанији, национализми, и тако даље. За мене је све исто: локално је универзално и обрнуто. Лично је политичко. Фасцинира ме мешање локалног с страним, технологије и модерности с традицијом; космополитског с локалним и популарним; софистицираног с грубим и приземним. Рециклирам и креирам нова значења свега, разарајући фолклор, стереотипе, национализме, порнографију, историју уметности, филм, индустрију фанатизма, диктатуру паметних телефона, религију селфија, обдукцију приватности, све то са девијантим хумором и пародијом. Интересују ме фолклор, националне иконе, митови... не као скуп застарелих предмета и реликвија, већ као лонац различитих култура у којем коегзистирају супротстављене осетљивости, вишеслојне естетике и разнолики покрети.

У свом раду такође се осврћете на филмске архетипове независних жена и генеричке естетске наративе. Како приступате овим важним темама?

– За мене је уметност универзална и иде изван рода, који је врло насилна друштвена конструкција. Идеално би било да смо људска бића, особе, независно од рода. Два ми се чине премало, с обзиром на разноликост и ширину света. Било би лепо изоставити род из утопије. Не волим да се цео дан хвалим да сам жена, или да сам Севиљанка; ја сам Севиљанка, ја сам Севиљанка... каква кичерица! Хвалисати се, то је кич. Уметничка слобода у мом раду доминира над питањима рода, иако су рефлексије о томе присутне. За мене је идентитет отворен процес, трајна изградња, тајна без одговора.

Можда се због тог игнорисања које смо доживеле у мени рађа уметност вештице, Феникса и Валкире. Мизогинија у медијима и на друштвеним мрежама такође је нешто што сам доживела. Мејнстрим конзервативна критика покушава да ме уништи. Локални медији игноришу моје награде и међународни успех, о томе не пишу ништа. Ха, нека им! Жена без длаке на језику, слободна и с хумором, нападнута је и ућуткана. Њих не занима да дају глас критичком размишљању, већ одржавају масу укроћеном представама које користе анахроне и регресивне кодексе.

Ваши видео-радови адресирају врло озбиљне теме, али су и врло забавни за гледање. На који начин размишљате о комбиновању озбиљности и хумора у свом раду?

- Хумор је начин ослобађања од онога што нас притиска, израз непоштовања и субверзивних идеја против система. Он је ругање стереотипима и успостављеним нормама. Ја сам бунтовница јер ме свет направио таквом, као Јованка панкерка, и заувек ће нам остати право на приговор и смех. Осећам да је хумор механизам одбране, здрава бомба против стреса и депресије, неукротива снага која нуди алтернативни отпор против нелагоде, пропитујући званичне дискурсе, ауторитете и борећи се за промену менталитета. Пукни од смеха и досећи ћеш екстазу.

Међутим, уопштено гледано, хумор се у нашем друштву не схвата озбиљно, што је заиста штета. Хумор тежи друштвеним променама сатирично излажући противречности света и апсурде, мењајући начине размишљања и осећања обликоване доминантним дискурсом. Смех је искупљење. То је катарза која чини постојање подношљивијим, као што то чини уметност. Он је субверзиван, руши стереотипе и даје глас мањинским групама. Црни хумор пропитује озбиљне друштвене ситуације путем сатире. Дотиче се тамних и болних тема које су често контроверзне јер су повезане с владајућим моралом. Тренутно се хумор суочава с нетолеранцијом и цензуром, али и даље је уметност која лечи.

Н. Марковић