Intervju MARIJA KANJAS Pukni od smeha i dosegnućeš ekstazu

Ova autorka je svoj stil gradila od ranih devedesetih godina prošlog veka baveći se svojevrsnim kolažiranjem u domenu video arta, klasičnim i eksperimentalnim filmom, found footage tehnikom i brojnim drugim video resursima. Na idejnom planu fokus joj je na kritičkim diskursima koji propituju kolektivitet, tradicije, stereotipe, rodove, i brojne druge neuralgične tačke španskog društva i civilizacije u celini.

Doktorirali ste estetiku i istoriju filozofije i studirali na Fakultetu likovnih umetnosti u Sevilji. Kako ste prešli sa ovakvog tipa rada na film i video-art?

– Iako sam počela slikajući i ručno radeći kolaže, zbog brzine razmišljanja i potrebe da prenesem raznovrsne ideje i da ispričam priče, bila mi je potrebna digitalna postprodukcija i audiovizuelno pripovedanje da bih se kreativno izrazila. Mislim da sam počela da stvaram audiovizuelna dela zato što u sedmoj umetnosti sve može da stane: muzika, poezija, slikarstvo, filozofija, fotografija... To je bila revolucija za moju generaciju - prelazak sa pisaće mašine na kućni računar i dolazak interneta u naše domove. Jednostavan i jeftin pristup svim vrstama digitalnih alata, filozofija „uradi sam”, miksovanje, B-film, slobodna kultura reciklaže, samoupravljanje, ekonomija razmene... dali su nam krila.

Video kamere, internet i kućni računari omogućili su nam da stvaramo jeftine filmove. Sećam se dana kada sam otkrila „archive.org”, nisam spavala jer sam želela da preuzmem sve njihove filmove. Ja sam  „sajberdžanki”, „Sajber-Kihotica” koja žudi da dođe do kraja interneta i preuzme ga u celosti, ali to je nemoguća misija. Desilo mi se isto kao Don Kihotu sa viteškim romanima koje nije mogao da prestane da čita. Patim od sindroma sajber-diogena, sakupljačke duše, arhiverke, čuvarke svega, kao u filmu „Les glaneurs et la glaneuse„ Anjes Varde... Imam moć arhiviranja koja stvara veze, spaja ono nepovezano, aktivira smeh i kritičko razmišljanje.

U kakvom raspoloženju vas je zatekla nagrada Underground Spirit na Palićkom festivalu evropskog filma ove godine?

– Festival evropskog filma Palić poznajem od ranije putem kolega reditelja i filmskih profesionalaca koji su već bili oduševljeni njima, kao i zahvaljuću izvršnom producentu Iliji Tatiću s kojima sam činila žiri u sekciji “New Waves” 19. izdanja Seviljskog festivala. Ovo priznanje predstavlja ogromno zadovoljstvo i podsticaj za nastavak rada, i s velikom zahvalnošću ga prihvatam. Nagrade pomažu u davanju vidljivosti mom radu. Raduje me što taj rad ima uticaj na druge ljude.

Kako biste opisali umetničku scenu Sevilje devedesetih, posebno u oblasti video i digitalne umetnosti? Da li ste bili deo neke kolektivne scene ili ste razvijali svoj stil individualno?

– Sevilja je u to vreme bila pustara u oblasti video i digitalne umetnosti. Postojali su samo barok i seviljski magični realizam. Bila sam samouka. Tokom mog školovanja na studijama likovnih umetnosti, fokus je bio više usmeren na zanatstvo i tradiciju seviljskih vajara. Želela sam da razmišljam o našoj stvarnosti, da se bavim njenim problemima i da podstičem kritičko razmišljanje i život putem savremenih umetničkih praksi.  Praktično i konceptualno, likovne umetnosti su mi se činile neadekvatno razvijene. Najbolje od svega bili su drugovi, pronalaženje prijatelja sa sličnim interesovanjima koji su nas podržavali. Kreirali smo kolektiv „Plastično uho”, izdavali smo novine i fanzin. Shvatila sam da mi je za razvoj vlastitog rada više potrebna poezija, teorija i filozofija savremene umetnosti.

Šta vas najviše inspiriše u svetu filma i digitalnih medija?

– Skromno koristim beskrajni arhiv koji je svima nama danas dostupan kako bih stvarala film bez kamera. Moja strast je stvaranje imaginarnih omaža svemu ili svima, živima ili mrtvima, lično ili kroz njihova dela, što me dovodi do sumnje, refleksije, rasta i snova. Koristim sve sajber- deponije audiovizuelnih otpadaka koje nas okružuju, video platforme i javno dostupne arhive na internetu. Ja sam doktorka Frankenštajn koja pokušava da udahne novi život u mrtve ili zaboravljene slike. Slike na Super osmici, digitalne, snimljene mobilnim telefonima, sa interneta, snimljene u HDV formatu... Za mene, mediji ili formati nisu važni i obično ih kombinujem u istom radu - samo esencija je bitna.

Često ste se bavili lokalnim temama i problemima u Sevilji. Da li uočavate iste teme i na nivou čitave Španije?

– Da. Fascinira me razbijanje stereotipa, mitova i univerzalnog fanatizma. Destrukturiranje nacionalnih ikona, kao što su borba bikova u San Ferminu, ili nacionalna himna. Zanimaju me nova značenja ikonografije u Španiji, nacionalizmi, i tako dalje. Za mene je sve isto: lokalno je univerzalno i obrnuto. Lično je političko. Fascinira me mešanje lokalnog s stranim, tehnologije i modernosti s tradicijom; kosmopolitskog s lokalnim i popularnim; sofisticiranog s grubim i prizemnim. Recikliram i kreiram nova značenja svega, razarajući folklor, stereotipe, nacionalizme, pornografiju, istoriju umetnosti, film, industriju fanatizma, diktaturu pametnih telefona, religiju selfija, obdukciju privatnosti, sve to sa devijantim humorom i parodijom. Interesuju me folklor, nacionalne ikone, mitovi... ne kao skup zastarelih predmeta i relikvija, već kao lonac različitih kultura u kojem koegzistiraju suprotstavljene osetljivosti, višeslojne estetike i raznoliki pokreti.

U svom radu takođe se osvrćete na filmske arhetipove nezavisnih žena i generičke estetske narative. Kako pristupate ovim važnim temama?

– Za mene je umetnost univerzalna i ide izvan roda, koji je vrlo nasilna društvena konstrukcija. Idealno bi bilo da smo ljudska bića, osobe, nezavisno od roda. Dva mi se čine premalo, s obzirom na raznolikost i širinu sveta. Bilo bi lepo izostaviti rod iz utopije. Ne volim da se ceo dan hvalim da sam žena, ili da sam Seviljanka; ja sam Seviljanka, ja sam Seviljanka... kakva kičerica! Hvalisati se, to je kič. Umetnička sloboda u mom radu dominira nad pitanjima roda, iako su refleksije o tome prisutne. Za mene je identitet otvoren proces, trajna izgradnja, tajna bez odgovora.

Možda se zbog tog ignorisanja koje smo doživele u meni rađa umetnost veštice, Feniksa i Valkire. Mizoginija u medijima i na društvenim mrežama takođe je nešto što sam doživela. Mejnstrim konzervativna kritika pokušava da me uništi. Lokalni mediji ignorišu moje nagrade i međunarodni uspeh, o tome ne pišu ništa. Ha, neka im! Žena bez dlake na jeziku, slobodna i s humorom, napadnuta je i ućutkana. Njih ne zanima da daju glas kritičkom razmišljanju, već održavaju masu ukroćenom predstavama koje koriste anahrone i regresivne kodekse.

Vaši video-radovi adresiraju vrlo ozbiljne teme, ali su i vrlo zabavni za gledanje. Na koji način razmišljate o kombinovanju ozbiljnosti i humora u svom radu?

- Humor je način oslobađanja od onoga što nas pritiska, izraz nepoštovanja i subverzivnih ideja protiv sistema. On je ruganje stereotipima i uspostavljenim normama. Ja sam buntovnica jer me svet napravio takvom, kao Jovanka pankerka, i zauvek će nam ostati pravo na prigovor i smeh. Osećam da je humor mehanizam odbrane, zdrava bomba protiv stresa i depresije, neukrotiva snaga koja nudi alternativni otpor protiv nelagode, propitujući zvanične diskurse, autoritete i boreći se za promenu mentaliteta. Pukni od smeha i doseći ćeš ekstazu.

Međutim, uopšteno gledano, humor se u našem društvu ne shvata ozbiljno, što je zaista šteta. Humor teži društvenim promenama satirično izlažući protivrečnosti sveta i apsurde, menjajući načine razmišljanja i osećanja oblikovane dominantnim diskursom. Smeh je iskupljenje. To je katarza koja čini postojanje podnošljivijim, kao što to čini umetnost. On je subverzivan, ruši stereotipe i daje glas manjinskim grupama. Crni humor propituje ozbiljne društvene situacije putem satire. Dotiče se tamnih i bolnih tema koje su često kontroverzne jer su povezane s vladajućim moralom. Trenutno se humor suočava s netolerancijom i cenzurom, ali i dalje je umetnost koja leči.

N. Marković