Воља нације као најбољи подстрекач воље државе

Управо од способности Србије да препозна промену и да се прилагоди новонасталим околностима зависиће и вероватноћа њеног опстанка.

Оно што је очигледно, јесте да је статични неолиберални курс Србије према западу, успостављен још пре две деценије и даље непромењен. Незгодна ствар је што се у међувремену променила економска и политичка географија, што прети могућношћу  националног бродолома. Геополитчки континенти су у међувремену заменили места, а полови  се обрнули тако да ни запад више није на западу. Примера ради индсутријски прозвод само Кине данас износи колико укупан збир САД и ЕУ. Прошле године је Кина претекла Немачку по броју произведених аутомобила што је за творце нашег курса из 2000. године било у домену фикције. Целина Мекиндеровског хатрленда Евро-Азије која добија функционалне обрисе објединила је у заједничком економском простору 4 милијарде људи, односно сасвим довољно да у домену будуће тражње креира развој, незабележан у људској историји. Градња путне, енергетске, информационе, а затим и финансијске инфраструктуре учионио је и даље актуелну доминацију западне таласократије – ирелевантном, из истог разлога због ког ни борбена група носача авиона, услед одсуства мора, не може да озбиљније угрози копно тренсибирске пруге. Са најновијим трендом, у ком земље попут Турске, Саудијске Арабије или оне глобалног југа, укључујући Бразил или Јужну Африку, све више отворено иклинирају геополитици БРИКС-а, није тешко закључити да европоцентрична позиција Србије, махом наслеђена из 19. века превиђа очигледну промену глобалне  реалности.

У процени тренутног стања српске државне позиције и њене способности да се носи са глобалним изазовима, тешко је отети се утиску да су управо реформе које су формално тежиле модернизацији Србије и укључењу у западни либерални поредак постале уједно и узрок њених структуралних слабости, из простог разлога јер су променила правила игре. Са друге стране, националне, културне, социјалне и политичке институције, попут СПЦ које су успеле да се одупру таласу (пост)модерности поново постају њен најбољи залог за опстанак у будућности.

Ако су процеси интеграције Србије у глобалне токове капитала и роба почетком 2000. године  правдани повећањем конкурентности, односно ефикасности, последња деценија је показала да одрживост чак и мање ефикасног система заправо неупоредиво пожељнија. Разлог је здраворазумски очигледан и лежи у чињеници да су сложени системи, попут  глобалног трговачког заправо склонији потресима, јер се логично састоје из већег броја елемената. Пуцање само једне карике у овом низу води пуцању читавог ланца, што погађа сваку појединачну земљу. Сходоно томе, сваки суверенитет било да се ради о политичком, економском, енергетском или прехрамбеном, смањује зависност појединачне државе и амрортизује глобалне потресе. Добар пример је Ирана, који данашњи суверенитет, парадоксално дугује вишегодишњим санкцијама и изолацији, што је такоће парадоксално,  постала и  његова компетитивна предност.  Принуђен да економски развој базира на сопственој производњи, данас се нашао у далеко бољем положају од земаља Европске уније што доказују и његов статус регионалне силе довољно поуздане за кинеске и саудијске инвестиције. Поређена ради иранска аутомобилска индустрија иако мање софистицирана од немачке, данас доживљава озбиљан раст, из простог разлога јер није увозно зависна. Са друге стране државе Европске уније, енергегетсти и сировински зависне, иду ка убрзнаој деиндустријализацији потврђујући правило по ком је чак и аутомобил осредњег квалитета бољи од оног технолошки супериорног, али непроизведеног или због високе цене тржишно недоступног. Овим долазимо до аутарахије како синонима суверенести.

Неспособност да се самостално одлучује о сопственој судбини, ни у чему се не разликује од немоћи да се задовоље сопствене економске потребе.  Делегирање државног суверенитета  наднационалним телим попут Европске уније у суштини има исте негативне последице као и развој домаће привреде базиране на страним инвестицијама. Данас су последице политичких одлука или страних инвестицијама компатибилне са нашим интересима, а сутра већ не. Цену будуће инкомпатибилности, наравно плаћамо ми. Руска државна стратегија која је последње деценије била искључиво усмерена ка смањењу спољне зависности и самодовољности у затварању сопственог производног циклуса показала се као победничка у односу на производно диверсификован запад. Србија наравно није Русија, али то не умањује тачност правила да се сваки суверенитет и самодовљност на крају исплате. Добра вест је да је Србија у поређењу са земљама у окружењу још и успела да сачува какву-такву производну и технолошку базу, али без воље државе да одлучније преузме контролу над економијом, читав тај потенцијал може да нестане преко ноћи.

Национализам,  културни идентитет и социјална кохезија. Тест тренутне геополитичке кризе, потврдио је да су системи утемељени на традиционалним вредностима попут националне, верске, социјалне и културне блискости, далеко отпорнији на потресе од оних либералних који почивају на простом материјалном интересу појединца или корпусу грађанских слобода. Разлог је једноставан. Са кризом долази до пада животног стандарда што спољни притисак логично преноси на социјалне структуре. Без материјалног просперитета либералних система нема више ничег што би сачувало ту структуру стабилном, па упоредо са пуцањем веза и растом друштвене ентропије, пада и степен слобода што додатно убрзава спиралу дезинтеграције. За разлику од Европе која се у великој мери одрекла традиционалних идентитета и заменила их искључиво либералним, Србија је успела да очува националну кохезију. Са друге стране  социјално раслојавање је попримило драстичне  размере, у мери у којој ускоро ни национално јединство све теже може да га да компензује. Ситуацију компликује и то што је српски културни идентитет осетно кородиран либералним вредностима што додатно смањује отпорност државе на стрес. Импортујући културне вредности са запада истовремено смо импортовали и елементе сопствене кризе. Од наше способности да овај процес учинимо реверзибилним увелико зависи вероватноћа да избегнемо фаталне ломове.

На нивоу дугорочне државне стратегије то би значило очекивање да ће спољни притисци само расти, што ће пре или касније довести до унутрашње нестабилности. Иако на спољне претње не можемо да утичемо, можемо на то како ће оне резонирати унутар социјалних и друштвених структура. У пракси то значи хитно државно преузимање контроле  над егзистенцијалним ресурсима попут производње хране или енергије, смањење социјалне неједнакости кроз пореску и ценовну политику, довођење аспирација либералног животног стила на ниво одрживости уз истовремену  подршку вредности националне солидарности и афирмацији националног идентитета на светосавским темељима. Јасно је да  ће сваки покушај ресуверенизације Србије истовремено бити праћен њеном изолацијом од стране запада. Добра ствар је да Србија има вековно искуство са изолацијама и санкцијама кроз које је развила ефикасне економске, политиче и социјалне одговоре, који уколико се правовремено примене  могу значајно да анулирају негативне ефекте. Историјом потврђена адаптибилност Србије на ову врсту изазова тренутно је њена највећа стратешка предност јер гарантује да ће њена друштвена и социјална ентропија расти спорије од западне.

Александар Ђурђев

(аутор је народни посланик и председник Српске лиге)