ЖИВКО КРСТОНОШИЋ, најстарији члан секције ветерана ФК Војводина ЗА ДНЕВНИК
У кругу званица које су уручивале трофеје најуспешнијим екипама и појединцима на традиционалном, 41. меморијалном турниру кадета „Стеван Нештицки“, уз покрајинсклог секретара за спорт и омладину Данета Басту и председника ФК Војводина Драгољуба Збиљића, био је и Живко Крстоношић, најстарији члан Секције ветерана ФК Војводина.
Што као непосредни организатор турнира, у позним годинама у улози саветника, увек је уз младе играче који траже пут ка остварењу сопствених снова. Тек му је, вели, 91. Једва чека да заједно са „Нештицким“ обележи два моћна јубилеја, турнирово полувековно трајање и свој 100. рођендан. Поклопили се датуми у координатама времена.
-Мало ко је почетком 80-их година прошлог века веровао да је могуће успоставити традицију на нивоу који смо ми најављивали – присећа се чика Живко. –Е, када су почели да пристижу позитивни одговори из значајних европских центара, тада је и постављен основ турниру који живи 41 годину. Кадетски узраст је најосетљивији у развоју младог човека и наши истомишљеници врло брзо су схватили колики може да буде значај тог такмичења, уз основну идеју да негујемо сећање на прерано изгубљен млади живот дивног човека и квалитетног играча, капитена младе југословенске репрезентације, какав је био наш Стева. Турнир њему у част је огледало у коме се огледа вредност и богатство Вошине традиције.
Школа „Илија Пантелић“ за пример
Спреман је био Крстоношић и на разговор о теми организације рада са младима, зависно од њиховог годишта и узраста.
-Некада смо, до сениорског узраста, имали три категорије играча: пионири, кадети и омладинци – пореди чика Живко. – Данас свако годиште, а има их 10, има свог тренера и такмичење коме припада. Војводинина школа, са директором Душком Грујићем на челу, прави је пример организације и рада са младима. Опредељење руководства клуба да школу негује и у њој школује будуће носиоце игре сениорског састава, али и кадрове за европско фудбалско тржиште, прави је начин праћења и примене савремених европских и светских трендова модерног фудбала.
У разговор под крошњом дрвета у кругу ФЦ „Вујадин Бошков“ у Ветернику укључују се његови истомишљеници и сарадници, сви одавно пензионери, али духа ведрог и енергијом спремном да припомогну и да саветима усмере: Душан Башић, Миодраг Јовић и Светозар Гатарић.
-Сугеришу ми да поменем време санкција, а ја бих радије да сведочим о лепим и ведрим темама – смеје се Крстоношић на добацивања по петнаестак година млађих ветерана. – Али добро, ми смо турнир одржали и основни мотив задржали, упркос тешкоћама и претњама које би временом запретиле традицији за понос. Увек смо се руководили девизом да живот побеђује, а куд ћете лепшег примера за то од дружења на „Нештицком“.
Присетио се Живко дружења са Бошковом, Тозом, Малешевом, Секерешом, Жаретом Николићем... Уз та сећања иде и његов ангажман у омладинском погону Војводине.
-Ја сам ту, уз младе нараштаје од 1976. године – каже наш саговорник. – У омладинску комисију упао сам на предлог легендарног Жарка Николића. Моја сестра се забављала с њим, касније се и удала за Жарета и ја тако, Сремац из Вогња, упаднем у друштво те славне генерације. Бранио сам ја за Вогањ. Био сам висок и кажу мени ај ти на гол и тако постадох голман без и једног тренинга. А фудбал сам заволео још у предратно време. Искрадем се ја тако из куће у Вогњу и пешке у Митровицу на утакмицу Грађанског. Можда сам пет, шест година имао. И изгубим се у вароши. Касније ме жандарми тражили.
На инсистирање тројке поред њега да каже како је прошао када су га жандарми кући довели само се грохотом насмејао. Није о томе сведочио, али било је сасвим извесно како је прошао.
-Било је то време, тада и касније у поратном периоду, када су сва деца играла фудбал. У тој маси, клупски скаути, како се то данас каже, препознавали су таленте и доводили их у клубове. Данас, на моју велику жалост, фудбалске школе похађају само деца чији родитељи могу да плате чланство, опрему, путовања... То није добро, губимо ко зна колико талената, могућих наследника играча који су прославили клуб, средину, па и државу, на крају крајева. Моје је мишљење и то да би тренери требало више да пусте на вољу дечијој машти и импровизацији, него да их спутавају тактиком и шемама. Има времена за то. У том узрасту никако не бисмо смели да инсистиорамо на резултату по сваку цену, него на развоју комплетне личности, уз најлепшу игру коју је човек могао да смисли – поручио је Живко Крстоношић у разговору за „Дневник“, предајући се лепоти такмичења младих играча и богатству традиције у чијем је настанку учествовао и њеном трајању помагао.
L.Bakmaz