О КЊИЗИ „ДАЛЕКИ, ДАЛЕКИ СУСРЕТ“ ВАСЕ ПАВКОВИЋА Радости и заблуде емотивних веза

У прозном сегменту свог досадашњег, високо вреднованог опуса Павковић је, упркос безмало једногласном (издавачком и читалачком) потенцирању романа као „најпожељнијег“ и „најпрестижнијег“ прозног облика,  најчешће био – приповедач (мада му ни романескна форма није страна); и у својој новој књизи он остаје веран краћим прозама. Отуда у збирци „Далеки, далеки сусрет“ (издање Академске књиге, 2022) знатижељни читалац открива двадесетак кратких прича, формално подељених у четири целине, од којих прва и задња садрже по једну причу, уводну и закључну; теме ових прича су најпре дечачко упознавање чудеса света одраслих а на крају сећање средовечног мушкарца, дубоко уроњеног у свакодневицу „великог света“, на догађај из детињства и емоције које је изазвао.

У том безмало целоживотном распону своје су место нашле и приче које припадају микроцелинама аутобиографских (не)згода (у „Мој први интервју“), односа са мајком („Фантоми у свести моје мајке“, „Последњи позив“, „Вожња с мамом“) и оцем („Посетитељка“) те бројним варијацијама на односе мушкарца и жене у различитим животним добима и ситуацијама.

Односи деце са родитељима неминовни су сегмент и прича фокусираних на друге релације јер писац инсистира на што потпунијем и прецизнијем психолошком профилу својих јунака. Позиционирање јединке у (како се то у психијатрији практикује при првом разговору-анамнези са пацијентом) „простору, времену и према личностима“ нужно је да би се ликовима и њиховим поступцима дала пуноћа уверљивости; за то није потребно претерано описивање уколико је писац вешт и виспрен а Павковић то свакако јесте па он заокружује портрете за пар реченица уклопљених у дешавања тако да не оптерећују и гуше дешавања (односно, нису тзв „мртва места“ у тексту). Психолошка карактеризација потцртавана је фактографијом, од препознатљивих топонима (познаваоци Београда и Панчева врло брзо откривају места дешавања из прича) до систематичног инсистирања на ситницама и тривијалијама из неке прошле или текуће свакодневице. Дискретан је, али јасно присутан, дух мале, ушушкане, мирне вароши, са благотворном комшијском присношћу, који се дубоко разликује од оног који постоји у велеграду.

Однос мушкараца и жена, као најчешћа тема прича, дат је у пуном вредносном распону од случајних сусрета до емотивне везаности, од агресије до пасивности. Надметање два пола и принципа који их воде никада не престаје; доказивање сопствене надмоћи, чак и у баналним и безазленим ситуацијама, ултимативни је изазов и захтев а победа у том такмичењу неодољиво је слатка („Спонзорски ручак“, „Код старе радио-даме“). Стога се у таквом надгорњавању средства не бирају (као у епизоди приче „Госпођо, госпођице“ када девојка, већ према потреби, расположењу и својој ћуди/каприцу заборавља на учињену јој услугу и прети свом ранијем спасиоцу). Бизарности (или је тачније рећи - патологији) у емотивним везама, пак, краја нема: од даме која се упорно враћа грубијану („Чудна жена“) преко отворене, сасвим излишне осветничке мржње међу супружницима („Капи из чесме“) до неодољиве потребе за потврђивањем сопствене вредности („Кључ“). Носиоци овог мање или више тешког терора по?еднако су и мушкарци и жене; чини се да је ту равноправност поприлично успостављена односно да је трпљење жена ранијих генерација сада компензирано агресивношћу њихових наследница и обрнуто, некадашња надмоћ мушкараца претопила се у садашњу трпељивост која се, међутим, тумачи као слабост и још више провоцира партнерке. Тако се, за животни век једне генерације, од некада незаинтересованих мужева и ауторитативних очева („Несигурни сапутник“) стигло до амбициозних, агресивних  жена („У Клубу штампе“). Шта је у томе добро а шта лоше писац оставља читаоцима на просуђивање, он сигурном руком исписује приче о појединим случајевима не претендујући да буде њихов судија. Једнако тако он говори и о (још једном) злом усуду часног човека суоченог са моћницима („Шумарева кућа“) који као да има парњака у немилосрдном свету паса луталица („Догађај са малим псима“). У сву ту опорост свакодневице (са тек понеким, ретким треном радости или усхићења) бануће час фасцинантног приказања нечега што надмаша реалност: „Тета Магин стан“ описује обзнану чудесности у скученим собама празног стана опомињући да све није сазнатљиво и објашњиво, да и даље, ван нашег видокруга, постоје велике, недокучиве Тајне и Истине.

         Илија Бакић