O KNJIZI „DALEKI, DALEKI SUSRET“ VASE PAVKOVIĆA Radosti i zablude emotivnih veza

U proznom segmentu svog dosadašnjeg, visoko vrednovanog opusa Pavković je, uprkos bezmalo jednoglasnom (izdavačkom i čitalačkom) potenciranju romana kao „najpoželjnijeg“ i „najprestižnijeg“ proznog oblika,  najčešće bio – pripovedač (mada mu ni romaneskna forma nije strana); i u svojoj novoj knjizi on ostaje veran kraćim prozama. Otuda u zbirci „Daleki, daleki susret“ (izdanje Akademske knjige, 2022) znatiželjni čitalac otkriva dvadesetak kratkih priča, formalno podeljenih u četiri celine, od kojih prva i zadnja sadrže po jednu priču, uvodnu i zaključnu; teme ovih priča su najpre dečačko upoznavanje čudesa sveta odraslih a na kraju sećanje sredovečnog muškarca, duboko uronjenog u svakodnevicu „velikog sveta“, na događaj iz detinjstva i emocije koje je izazvao.

U tom bezmalo celoživotnom rasponu svoje su mesto našle i priče koje pripadaju mikrocelinama autobiografskih (ne)zgoda (u „Moj prvi intervju“), odnosa sa majkom („Fantomi u svesti moje majke“, „Poslednji poziv“, „Vožnja s mamom“) i ocem („Posetiteljka“) te brojnim varijacijama na odnose muškarca i žene u različitim životnim dobima i situacijama.

Odnosi dece sa roditeljima neminovni su segment i priča fokusiranih na druge relacije jer pisac insistira na što potpunijem i preciznijem psihološkom profilu svojih junaka. Pozicioniranje jedinke u (kako se to u psihijatriji praktikuje pri prvom razgovoru-anamnezi sa pacijentom) „prostoru, vremenu i prema ličnostima“ nužno je da bi se likovima i njihovim postupcima dala punoća uverljivosti; za to nije potrebno preterano opisivanje ukoliko je pisac vešt i vispren a Pavković to svakako jeste pa on zaokružuje portrete za par rečenica uklopljenih u dešavanja tako da ne opterećuju i guše dešavanja (odnosno, nisu tzv „mrtva mesta“ u tekstu). Psihološka karakterizacija potcrtavana je faktografijom, od prepoznatljivih toponima (poznavaoci Beograda i Pančeva vrlo brzo otkrivaju mesta dešavanja iz priča) do sistematičnog insistiranja na sitnicama i trivijalijama iz neke prošle ili tekuće svakodnevice. Diskretan je, ali jasno prisutan, duh male, ušuškane, mirne varoši, sa blagotvornom komšijskom prisnošću, koji se duboko razlikuje od onog koji postoji u velegradu.

Odnos muškaraca i žena, kao najčešća tema priča, dat je u punom vrednosnom rasponu od slučajnih susreta do emotivne vezanosti, od agresije do pasivnosti. Nadmetanje dva pola i principa koji ih vode nikada ne prestaje; dokazivanje sopstvene nadmoći, čak i u banalnim i bezazlenim situacijama, ultimativni je izazov i zahtev a pobeda u tom takmičenju neodoljivo je slatka („Sponzorski ručak“, „Kod stare radio-dame“). Stoga se u takvom nadgornjavanju sredstva ne biraju (kao u epizodi priče „Gospođo, gospođice“ kada devojka, već prema potrebi, raspoloženju i svojoj ćudi/kapricu zaboravlja na učinjenu joj uslugu i preti svom ranijem spasiocu). Bizarnosti (ili je tačnije reći - patologiji) u emotivnim vezama, pak, kraja nema: od dame koja se uporno vraća grubijanu („Čudna žena“) preko otvorene, sasvim izlišne osvetničke mržnje među supružnicima („Kapi iz česme“) do neodoljive potrebe za potvrđivanjem sopstvene vrednosti („Ključ“). Nosioci ovog manje ili više teškog terora po?ednako su i muškarci i žene; čini se da je tu ravnopravnost poprilično uspostavljena odnosno da je trpljenje žena ranijih generacija sada kompenzirano agresivnošću njihovih naslednica i obrnuto, nekadašnja nadmoć muškaraca pretopila se u sadašnju trpeljivost koja se, međutim, tumači kao slabost i još više provocira partnerke. Tako se, za životni vek jedne generacije, od nekada nezainteresovanih muževa i autoritativnih očeva („Nesigurni saputnik“) stiglo do ambicioznih, agresivnih  žena („U Klubu štampe“). Šta je u tome dobro a šta loše pisac ostavlja čitaocima na prosuđivanje, on sigurnom rukom ispisuje priče o pojedinim slučajevima ne pretendujući da bude njihov sudija. Jednako tako on govori i o (još jednom) zlom usudu časnog čoveka suočenog sa moćnicima („Šumareva kuća“) koji kao da ima parnjaka u nemilosrdnom svetu pasa lutalica („Događaj sa malim psima“). U svu tu oporost svakodnevice (sa tek ponekim, retkim trenom radosti ili ushićenja) banuće čas fascinantnog prikazanja nečega što nadmaša realnost: „Teta Magin stan“ opisuje obznanu čudesnosti u skučenim sobama praznog stana opominjući da sve nije saznatljivo i objašnjivo, da i dalje, van našeg vidokruga, postoje velike, nedokučive Tajne i Istine.

         Ilija Bakić