Љубиша Милишић, глумац: Глума на филму је дајџест варијанта позоришта

Поред ове филмске роле, која ће ускоро бити емитована и као серија, глумац Љубиша Милишић је у последње време све чешћи избор редитеља и продуцената, нарочито кад су у питању такозване карактерне улоге. Уједно, он је оснивач и директор Новосадског Новог театра, а и стални члан зрењанинског позоришта „Тоша Јовановић”. Гледали смо га у серијама „Калкански кругови” где је у 12 епизода уверљиво донео лик Џанде. Поред тога Радош Бајић га је својевремено ангажовао за серију „Равна гора”, а на јесен ћемо Љубишу Милишића гледати и у дуго очекиваном филму „Хероји Халијарда” такође у Бајићевој режији. Док се позоришна сезона приводи крају, а у ишчекивању серија „Олуја” и „Халијард”, овај глумац се осврнуо на неке од занимљивости из властитог глумачког живота, као и на предстојеће серије у којима ће имати запажене улоге.

Посвећени сте позоришту, а уједно у последње време снимили сте доста серија. Колико се снимајуће искуство разликује од позоришног?

- Тема је исто драмски текст и глума. Околности, начин рада, средства – то је другачије. Негде ћу погрешити сигурно, али рећи ћу своје мишљење: глума на филму је нека дајџест варијанта онога што ми радимо у позоришту. Позориште некако доживљавам као неки мастерпис. Значи, много се озбиљније припремају улоге, текстови, пробе итд. у односу на оно што се ради на снимањима. Детаљне припреме у серијама постоје за глумце који играју велике улоге. За мање улоге, углавном је у питању сналажење, вештина, комуникација, слушање редитеља итд. И на крају, ипак су друга нека средства, али то је као кад неки обућар прави чизму и сандалу. Човек мора да зна и једно и друго. Наравно, кад направиш 100 чизама, чизма је све боља и боља, а кад направиш 100 сандала и сандале су добре. Тако је и овде. Кад радим у позоришту улогу за улогом – иде. Од почетка рада имам преко 60-70 улога. На свакој смо радили по месец-два дана. Огромно је време - 25 година. Осећам се ту већ помало свој и сигуран. На филму имам неких тридесетак улога. Од тога да је био један-два дана снимања, па четири-пет реченица, па иде неким својим током.

Шта бисте издвојили од тих улога?

- Оно што бих од тога могао да издвојим и оно што је за мене било значајно је први озбиљнији задатак који сам добио код Радоша Бајића у серији „Равна гора". Да добијем чак неколико спојених реченица, неке мање монологе. Играо сам тамо улогу Милана Аћимовића. Поверење које ми је дао Радош ја сам оправдао. Од њега је то било изузетно професионално, јер ја тада нисам имао превелико искуство у раду пред камером, то је била, чини ми се 2012. година. Он ме је звао и то је једна од ретких прилика где сам имао припреме, пробе са Радошем да би видео да ли могу, да ли се бојим... То је кренуло и тај излазак пред камере ми је дао неку сигурност, мада нисам имао велики број снимајућих дана, али кад сам био на снимању, то су били моји дани и моје реченице. То ме је онако утврдило и показало да ја могу и да можда имам неку прилику, да потражим свој простор и у том медију. Осећам велику захвалност и осећам се као део те породице и глумаца и продукције на челу са Радошем и увек имам поштовање. И за последњи пројекат који је Радош режирао „Халијард”, звао ме је и у њему сам играо једну врло интересантну улогу која ће бити примећена кад буде на јесен премијера филма, а затим и серија.

„Калкански кругови” су серија која је умногоме померила овдашње стандарде и продукцијски и на драматуршком плану. Каква су вам сећања на снимање те серије?

- „Калкански кругови” су ми врло интересантна ствар, зато што сам први пут могао да станем са неким глумцима које сам гледао и као млађи, а и као старији и које уважавам и ценим и њихов рад - Жарко Лаушевић, Војин Ћетковић, Мима Караџић и тако нека позната лица. То ме је дојмило. Оправдао сам своја размишљања о томе какви су људи. То су дивне колеге. Што су већи глумци, то су једноставнији. То је моје искуство са тих сусрета. Лепа серија, одлична сарадња са Миланом Караџићем, редитељем „Калканских кругова”, који је нешто видео у мени на кастингу и то му се свидело. Имали смо супер комуникацију, јер он је човек који је пре свега позоришни  редитељ, па смо се и ту нашли. Помогао ми је доста да „отворим” улогу. Изашли су и „Калкански кругови 2” и опет су ме звали.

Упечатљива је ваша улога Стевана, најтрагичнијег лика у филму и серији „Олуја”, човека који трага за породицом у избегличкој колони?

- Редитељ Милош Радуновић ме је звао на кастинг, ја сам дошао и он ми је рекао: „Ти ћеш бити Стеван”. Мени је то била велика одговорност. Мислим да су значајни и филм и серија која ће се догодити. Један пијетет нечему што се дешавало нашем народу на оним просторима, али то је само парадигма тога што се нашем народу дешава кроз историју. Али некад се то заборави. А ово је посебан пијетет зато што су људи који су то прошли међу нама. Живи су, а најширој публици то већ постају бројке. Да ли их се неко сети и размишља? Ето, то је једна мала ситуација, дигресија на тај догађај. После премијере филма, кад је кренуо по биоскопима, у некој продавници препознао ме је један млад момак и пита ме: „Играли сте у Олуји?”. Ја га гледам и видим да је млада генерација, која вероватно није била рођена кад је била Олуја. Каже он да има 24-25 година и каже јако га је то дотакло, каже ми: „Хвала Вам за тај филм. Ја сам нешто чуо о томе, али нисам могао да замислим да се на мене пренесе та емоција и да се тако саживим са тим ликовима и сада сасвим другачије гледам на живот око себе. И кад помислим да имам проблем око 2-3 хиљаде динара, или шта ћу да купим, или шта ћу да попијем у кафићу, помислим шта је наш народ преживео, па некако данас имам другу перцепцију стварности”. То ми је било интересантно.

Занимљиво је да сте играли и у серији „Породица” и коинциденција у вези са том серијом је да сте баш у Ужичкој 15 служили војни рок као гардиста, па вам је та локација била веома позната?

- Ето, има и та информација негде (смех). Да, ја сам служио војску 1999/2000. као матор војник после завршене академије. Имао сам ту срећу да не служим војску до деведесетих кад ми је следовало. Због студија и приправничког стажа није ми се баш претерано ишло. За мене је тада то била нејасна ситуација – ко с ким зашто и како. И онда сам после бомбардовања стигао да одем у војску и био сам у гардијској бригади и у обезбеђењу резиденцијалних објеката, што је значило да сам био разводник страже и у Ужичкој. Ми смо у ствари чували врховног команданта који је тада био Слободан Милошевић. Тако је то било устројено. Чак смо ми били једини део који је био директно под командом врховног команданта. Значи, били смо у обезбеђењу Милошевића заједно са Сентом и екипом посебних јединица полиције. И  ето, звали су ме за серију „Породица” да играм капетана Стошића. Долазим на сет у Ужичку, тамо доле испод музеја. Ту је гардебора, шминка, амбијент и имао сам ту реминисценцију догађаја. Ја сам изашао из војске 2000, а ово су догађаји после тога. Нисам баш био присутан кад се све то дешавало уживо. Имао сам неко помешано осећање како треба да водим неку тајну екипу, куда може да се прође и све то, међутим, није за тим било потребе. Снимали смо ту сцену опкољавања резиденције и то пред пуцњаву и сам почетак тог пушкарања, како је већ било у серији. Било је интересантно. За мене је то један тренутак, јер се нисам пуно задржао. Није нека велика улога, али било ми је узбудљиво и има неки посебан печат.

Немања Савић