Ljubiša Milišić, glumac: Gluma na filmu je dajdžest varijanta pozorišta

Pored ove filmske role, koja će uskoro biti emitovana i kao serija, glumac Ljubiša Milišić je u poslednje vreme sve češći izbor reditelja i producenata, naročito kad su u pitanju takozvane karakterne uloge. Ujedno, on je osnivač i direktor Novosadskog Novog teatra, a i stalni član zrenjaninskog pozorišta „Toša Jovanović”. Gledali smo ga u serijama „Kalkanski krugovi” gde je u 12 epizoda uverljivo doneo lik Džande. Pored toga Radoš Bajić ga je svojevremeno angažovao za seriju „Ravna gora”, a na jesen ćemo Ljubišu Milišića gledati i u dugo očekivanom filmu „Heroji Halijarda” takođe u Bajićevoj režiji. Dok se pozorišna sezona privodi kraju, a u iščekivanju serija „Oluja” i „Halijard”, ovaj glumac se osvrnuo na neke od zanimljivosti iz vlastitog glumačkog života, kao i na predstojeće serije u kojima će imati zapažene uloge.

Posvećeni ste pozorištu, a ujedno u poslednje vreme snimili ste dosta serija. Koliko se snimajuće iskustvo razlikuje od pozorišnog?

- Tema je isto dramski tekst i gluma. Okolnosti, način rada, sredstva – to je drugačije. Negde ću pogrešiti sigurno, ali reći ću svoje mišljenje: gluma na filmu je neka dajdžest varijanta onoga što mi radimo u pozorištu. Pozorište nekako doživljavam kao neki masterpis. Znači, mnogo se ozbiljnije pripremaju uloge, tekstovi, probe itd. u odnosu na ono što se radi na snimanjima. Detaljne pripreme u serijama postoje za glumce koji igraju velike uloge. Za manje uloge, uglavnom je u pitanju snalaženje, veština, komunikacija, slušanje reditelja itd. I na kraju, ipak su druga neka sredstva, ali to je kao kad neki obućar pravi čizmu i sandalu. Čovek mora da zna i jedno i drugo. Naravno, kad napraviš 100 čizama, čizma je sve bolja i bolja, a kad napraviš 100 sandala i sandale su dobre. Tako je i ovde. Kad radim u pozorištu ulogu za ulogom – ide. Od početka rada imam preko 60-70 uloga. Na svakoj smo radili po mesec-dva dana. Ogromno je vreme - 25 godina. Osećam se tu već pomalo svoj i siguran. Na filmu imam nekih tridesetak uloga. Od toga da je bio jedan-dva dana snimanja, pa četiri-pet rečenica, pa ide nekim svojim tokom.

Šta biste izdvojili od tih uloga?

- Ono što bih od toga mogao da izdvojim i ono što je za mene bilo značajno je prvi ozbiljniji zadatak koji sam dobio kod Radoša Bajića u seriji „Ravna gora". Da dobijem čak nekoliko spojenih rečenica, neke manje monologe. Igrao sam tamo ulogu Milana Aćimovića. Poverenje koje mi je dao Radoš ja sam opravdao. Od njega je to bilo izuzetno profesionalno, jer ja tada nisam imao preveliko iskustvo u radu pred kamerom, to je bila, čini mi se 2012. godina. On me je zvao i to je jedna od retkih prilika gde sam imao pripreme, probe sa Radošem da bi video da li mogu, da li se bojim... To je krenulo i taj izlazak pred kamere mi je dao neku sigurnost, mada nisam imao veliki broj snimajućih dana, ali kad sam bio na snimanju, to su bili moji dani i moje rečenice. To me je onako utvrdilo i pokazalo da ja mogu i da možda imam neku priliku, da potražim svoj prostor i u tom mediju. Osećam veliku zahvalnost i osećam se kao deo te porodice i glumaca i produkcije na čelu sa Radošem i uvek imam poštovanje. I za poslednji projekat koji je Radoš režirao „Halijard”, zvao me je i u njemu sam igrao jednu vrlo interesantnu ulogu koja će biti primećena kad bude na jesen premijera filma, a zatim i serija.

„Kalkanski krugovi” su serija koja je umnogome pomerila ovdašnje standarde i produkcijski i na dramaturškom planu. Kakva su vam sećanja na snimanje te serije?

- „Kalkanski krugovi” su mi vrlo interesantna stvar, zato što sam prvi put mogao da stanem sa nekim glumcima koje sam gledao i kao mlađi, a i kao stariji i koje uvažavam i cenim i njihov rad - Žarko Laušević, Vojin Ćetković, Mima Karadžić i tako neka poznata lica. To me je dojmilo. Opravdao sam svoja razmišljanja o tome kakvi su ljudi. To su divne kolege. Što su veći glumci, to su jednostavniji. To je moje iskustvo sa tih susreta. Lepa serija, odlična saradnja sa Milanom Karadžićem, rediteljem „Kalkanskih krugova”, koji je nešto video u meni na kastingu i to mu se svidelo. Imali smo super komunikaciju, jer on je čovek koji je pre svega pozorišni  reditelj, pa smo se i tu našli. Pomogao mi je dosta da „otvorim” ulogu. Izašli su i „Kalkanski krugovi 2” i opet su me zvali.

Upečatljiva je vaša uloga Stevana, najtragičnijeg lika u filmu i seriji „Oluja”, čoveka koji traga za porodicom u izbegličkoj koloni?

- Reditelj Miloš Radunović me je zvao na kasting, ja sam došao i on mi je rekao: „Ti ćeš biti Stevan”. Meni je to bila velika odgovornost. Mislim da su značajni i film i serija koja će se dogoditi. Jedan pijetet nečemu što se dešavalo našem narodu na onim prostorima, ali to je samo paradigma toga što se našem narodu dešava kroz istoriju. Ali nekad se to zaboravi. A ovo je poseban pijetet zato što su ljudi koji su to prošli među nama. Živi su, a najširoj publici to već postaju brojke. Da li ih se neko seti i razmišlja? Eto, to je jedna mala situacija, digresija na taj događaj. Posle premijere filma, kad je krenuo po bioskopima, u nekoj prodavnici prepoznao me je jedan mlad momak i pita me: „Igrali ste u Oluji?”. Ja ga gledam i vidim da je mlada generacija, koja verovatno nije bila rođena kad je bila Oluja. Kaže on da ima 24-25 godina i kaže jako ga je to dotaklo, kaže mi: „Hvala Vam za taj film. Ja sam nešto čuo o tome, ali nisam mogao da zamislim da se na mene prenese ta emocija i da se tako saživim sa tim likovima i sada sasvim drugačije gledam na život oko sebe. I kad pomislim da imam problem oko 2-3 hiljade dinara, ili šta ću da kupim, ili šta ću da popijem u kafiću, pomislim šta je naš narod preživeo, pa nekako danas imam drugu percepciju stvarnosti”. To mi je bilo interesantno.

Zanimljivo je da ste igrali i u seriji „Porodica” i koincidencija u vezi sa tom serijom je da ste baš u Užičkoj 15 služili vojni rok kao gardista, pa vam je ta lokacija bila veoma poznata?

- Eto, ima i ta informacija negde (smeh). Da, ja sam služio vojsku 1999/2000. kao mator vojnik posle završene akademije. Imao sam tu sreću da ne služim vojsku do devedesetih kad mi je sledovalo. Zbog studija i pripravničkog staža nije mi se baš preterano išlo. Za mene je tada to bila nejasna situacija – ko s kim zašto i kako. I onda sam posle bombardovanja stigao da odem u vojsku i bio sam u gardijskoj brigadi i u obezbeđenju rezidencijalnih objekata, što je značilo da sam bio razvodnik straže i u Užičkoj. Mi smo u stvari čuvali vrhovnog komandanta koji je tada bio Slobodan Milošević. Tako je to bilo ustrojeno. Čak smo mi bili jedini deo koji je bio direktno pod komandom vrhovnog komandanta. Znači, bili smo u obezbeđenju Miloševića zajedno sa Sentom i ekipom posebnih jedinica policije. I  eto, zvali su me za seriju „Porodica” da igram kapetana Stošića. Dolazim na set u Užičku, tamo dole ispod muzeja. Tu je gardebora, šminka, ambijent i imao sam tu reminiscenciju događaja. Ja sam izašao iz vojske 2000, a ovo su događaji posle toga. Nisam baš bio prisutan kad se sve to dešavalo uživo. Imao sam neko pomešano osećanje kako treba da vodim neku tajnu ekipu, kuda može da se prođe i sve to, međutim, nije za tim bilo potrebe. Snimali smo tu scenu opkoljavanja rezidencije i to pred pucnjavu i sam početak tog puškaranja, kako je već bilo u seriji. Bilo je interesantno. Za mene je to jedan trenutak, jer se nisam puno zadržao. Nije neka velika uloga, ali bilo mi je uzbudljivo i ima neki poseban pečat.

Nemanja Savić