ОкоТВоко: Медијско и планетарно помрачење

То је најтрагичнији судар са нашом пропашћу на свим нивоима. Тај шаржер је напуњен деведесетих година и стављен је на сто. Тимаров је сведок како је настајало време ништавила, насиља и зла. Примитивни и неваспитани су почели да се приказују као пример наших узора. Марко Шелић Марчело, писац и музичар, написао је у својој колумни: „Не сводимо ово на један разлог. Не уклапајмо га у оно једно нешто што иначе мислимо и чиме све објашњавамо, што год то било за свакога од нас”.  Проф. др Славица Ђукић Дејановић била је гошћа на неколико медија од К1 до Н1 где је рекла: „Неко ко прави овакав план и ко је реализовао овај монструозан злочин, претпостављамо да је имао неку измену у понашању, да не говоримо о емоцијама, али нажалост ми то не умемо да препознамо”. Докторка није бирала телевизије на подобне и неподобне, појављивала се свуда где је мислила да ће значити њена терапеутска реч.

Сваки шести Србин има Ф дијагнозу која је везана за неке од најчешћих психичких поремећаја и везано је за последице стрес синдрома. Да ли нам прети ментална пандемија? Татјана Саваресе, мајка ученице Основне школе „Владислав Рибникар”, иначе, трећа у трендингу по гледаности на Јутјубу, дала је Бошку Јаковљевићу своје виђење догађаја, а сутрадан је то урадила и у јутарњем програму исте телевизије напоменувши да: „Коста није био злостављан. Био је вољено дете. Родитеља су врхунски интелектуалци. Такође је био вољен и од стране друштва”. Ведрана Рудан је констатовала да убица није имао много избора са крволочним светом у којем живи, додавши: „Ово је почетак. Потпуно је сулудо очекивати од медија да писање о овој језивој теми сведу на минимум, онако како су то направили Норвежани када су пролазили кроз исти пакао. Ми нисмо Норвежани. Ми смо тридесет година након крвавог рата и у крвавом рату, наши „угледни лекари” су наоружани до зуба, како су тек наоружани „неугледни”, „обични” људи које испуњава једнака количина мржње? За родитеље побијене деце утехе нема, нити ће је икад бити. Има ли икакве наде за нас које, засад, није погодила рука Зла?” Овако је поентирала увек отворена и провокативна Ведрана Рудан. Водитељка Прве телевизије Бојана Ристивојевић је заплакала док је читала вести о масакру. Међутим, одмах испод тог снимка кренули су злобни коментари. Масакри и злочини су били дубоко повезани баш онако како смо то некад гледали да се дешава у Америци и мислили да никада неће стићи до нас. Матија Бећковић је одмах написао тезу да је то америчка култура и да су Срби постали мали Американци. Занимљиво би било да видимо да ли би му се ћерка сложила са констатацијом и шта би рекао унук? Да ли код нас влада јаз генерација? Да ли сви исто мислимо или је једноумље? Такве су данас наше породице, старији мисле једно, млађи нешто друго, а они најмлађи су пуштени на милост и немилост улице. Појавио се на телевизији и др Жарко Кораћ, психолог нашег детињства, нашег школског програма. Једино нико да се сети шта се све десило у време Сабље и зашто се тада стало. Није све политика, има нешто што се зове и дух времена и карактери људи.

Био је ово најсунчанији и најтужнији Ђурђевдан у модерној историји Србије. Ко је био паметан мало је искључио мреже, угасио телевизор и послушао звуке класичне музике. Ко је остао на мрежама, видео је да су мрзитељи кренули и даље као да се ништа није десило. Живимо у стравичним временима. Оптимисти и реални људи су у великој депресији јер се чини да не постоји чудо које нас може спасити… Песник Миша Марић је написао: „Никада више медија, никада више лажи. Никада више информација, никада више дезинформација. Никада више пријатељстава, никада више лажних. А, у ствари, никада мање љубави и људскости”. Његову песму ће анализирати у посебној колумни. Дотле треба да издржим ово медијско и планетарно помрачење. Уздам се да постоји Бог и да ће нас спасити ако и није тако остаје моја чувена реченица, која је реплика из једног филма црног таласа: „Биће скоро пропаст света, нек пропадне није штета”.

Александар Филиповић