OkoTVoko: Medijsko i planetarno pomračenje

To je najtragičniji sudar sa našom propašću na svim nivoima. Taj šaržer je napunjen devedesetih godina i stavljen je na sto. Timarov je svedok kako je nastajalo vreme ništavila, nasilja i zla. Primitivni i nevaspitani su počeli da se prikazuju kao primer naših uzora. Marko Šelić Marčelo, pisac i muzičar, napisao je u svojoj kolumni: „Ne svodimo ovo na jedan razlog. Ne uklapajmo ga u ono jedno nešto što inače mislimo i čime sve objašnjavamo, što god to bilo za svakoga od nas”.  Prof. dr Slavica Đukić Dejanović bila je gošća na nekoliko medija od K1 do N1 gde je rekla: „Neko ko pravi ovakav plan i ko je realizovao ovaj monstruozan zločin, pretpostavljamo da je imao neku izmenu u ponašanju, da ne govorimo o emocijama, ali nažalost mi to ne umemo da prepoznamo”. Doktorka nije birala televizije na podobne i nepodobne, pojavljivala se svuda gde je mislila da će značiti njena terapeutska reč.

Svaki šesti Srbin ima F dijagnozu koja je vezana za neke od najčešćih psihičkih poremećaja i vezano je za posledice stres sindroma. Da li nam preti mentalna pandemija? Tatjana Savarese, majka učenice Osnovne škole „Vladislav Ribnikar”, inače, treća u trendingu po gledanosti na Jutjubu, dala je Bošku Jakovljeviću svoje viđenje događaja, a sutradan je to uradila i u jutarnjem programu iste televizije napomenuvši da: „Kosta nije bio zlostavljan. Bio je voljeno dete. Roditelja su vrhunski intelektualci. Takođe je bio voljen i od strane društva”. Vedrana Rudan je konstatovala da ubica nije imao mnogo izbora sa krvoločnim svetom u kojem živi, dodavši: „Ovo je početak. Potpuno je suludo očekivati od medija da pisanje o ovoj jezivoj temi svedu na minimum, onako kako su to napravili Norvežani kada su prolazili kroz isti pakao. Mi nismo Norvežani. Mi smo trideset godina nakon krvavog rata i u krvavom ratu, naši „ugledni lekari” su naoružani do zuba, kako su tek naoružani „neugledni”, „obični” ljudi koje ispunjava jednaka količina mržnje? Za roditelje pobijene dece utehe nema, niti će je ikad biti. Ima li ikakve nade za nas koje, zasad, nije pogodila ruka Zla?” Ovako je poentirala uvek otvorena i provokativna Vedrana Rudan. Voditeljka Prve televizije Bojana Ristivojević je zaplakala dok je čitala vesti o masakru. Međutim, odmah ispod tog snimka krenuli su zlobni komentari. Masakri i zločini su bili duboko povezani baš onako kako smo to nekad gledali da se dešava u Americi i mislili da nikada neće stići do nas. Matija Bećković je odmah napisao tezu da je to američka kultura i da su Srbi postali mali Amerikanci. Zanimljivo bi bilo da vidimo da li bi mu se ćerka složila sa konstatacijom i šta bi rekao unuk? Da li kod nas vlada jaz generacija? Da li svi isto mislimo ili je jednoumlje? Takve su danas naše porodice, stariji misle jedno, mlađi nešto drugo, a oni najmlađi su pušteni na milost i nemilost ulice. Pojavio se na televiziji i dr Žarko Korać, psiholog našeg detinjstva, našeg školskog programa. Jedino niko da se seti šta se sve desilo u vreme Sablje i zašto se tada stalo. Nije sve politika, ima nešto što se zove i duh vremena i karakteri ljudi.

Bio je ovo najsunčaniji i najtužniji Đurđevdan u modernoj istoriji Srbije. Ko je bio pametan malo je isključio mreže, ugasio televizor i poslušao zvuke klasične muzike. Ko je ostao na mrežama, video je da su mrzitelji krenuli i dalje kao da se ništa nije desilo. Živimo u stravičnim vremenima. Optimisti i realni ljudi su u velikoj depresiji jer se čini da ne postoji čudo koje nas može spasiti… Pesnik Miša Marić je napisao: „Nikada više medija, nikada više laži. Nikada više informacija, nikada više dezinformacija. Nikada više prijateljstava, nikada više lažnih. A, u stvari, nikada manje ljubavi i ljudskosti”. Njegovu pesmu će analizirati u posebnoj kolumni. Dotle treba da izdržim ovo medijsko i planetarno pomračenje. Uzdam se da postoji Bog i da će nas spasiti ako i nije tako ostaje moja čuvena rečenica, koja je replika iz jednog filma crnog talasa: „Biće skoro propast sveta, nek propadne nije šteta”.

Aleksandar Filipović