ГОРАН ОБРАДОВИЋ Олимпијско злато, трофеј који недостаје

У међувремену, Ивана је променила презиме, али није и намеру да каријеру заврши олимпијским златом, јединим које недостаје у колекцији најбоље српске спортисткиње. Колико је намера Иване Вулете утемељена, сведоче титуле континенталне и светске шампионке, које је у међувремену освојила на такмичењима у Минхену и Београду, као и четврти дијамант у престижној атлетској Лиги, равној нивоу и квалитету светских лига у колективним спортовима.

- Таква Иванина одлука била је за очекивање – каже њен тренер Горан Обрадовић, под чијим је вођством Вулета освојила 14 медаља на континенталним и светским шампионатима и олимпијским играма у сениорској конкуренцији. – Планирали јесмо да трофеј који недостаје освоји у Токију. Међутим, десило се оно што се и како се десило, а да горак укус буде још горчи, такмичење је завршила на четвртом месту, најнезахвалнијој позицији коју спортиста себи може да предочи. Веровао сам у њену намеру и у могућности да ће пропуштена шанса да је ојача у тој намери, за разлику од многих који су у токијској епизоди препознали крај Иванине каријере.

Сама је тада говорила како олимпијско злато никада није било јефтиније. Освојила га је Немица Малаике Михамбо, резултатом који је српска рекордерка постигла у квалификацијама. Барем део дуга, годину дана касније, вратила је Ивана мезимици немачких навијача, у Минхену, на Европском првенству, на исти начин како је то учинила и 2013. године у Москви. Тада је, до тог тренутка непобедиву Дарију Клишину победила на Светском првенству, у њеном родном граду, за прву медаљу на светским шамионатима у историји српске атлетике.

- Prеthodna година била је за десетку – цени тренер Обрадовић. –Подсетио бих и на чињеницу да је Ивана тријумфовала и у Дијамантској лиги, непосредно после Игара у Токију, што је био добар знак да можемо да наставимо тамо где смо стали. Имали смо добру основу за планирање одговора на изазове који су нас очекивали у 2022. години, пре свега Светско првенство у Београду, изазов каријере, рекао бих. Тријумф на континенталном шампионату у нашем главном граду пет година раније трећим резултатом у историји у дворани (7,24), обавезивао нас је, а навијачи су очекивали злато. Прибојавао сам се, поучен праксом да је најтеже освојити унапред освојене медаље. Направио сам такву стратегију да је ничим не оптеретим. Знали смо каква нас атмосфера очекује у Арени. То Ивану надахњује и носи до победе. Убедљиво је победила, с 21 центиметра бољим резултатом од прве пратиље (7,06). Али, да је било потребно и 7,15 метара, верујем да би и ту даљину достигла.

Неуобичајено, исте године у Juyinu је одржано и Светско првенство, све због померања календара такмичења због вирусне пандемије, једино такмичење на коме је Вулета остала без медаље.

- Приоритет нам је било Европско првенство Минхену, због календара који је био какав је био – коментарише Обрадовић. – Одржавати форму на три престижна међународна такмичења у току сезоне, није лако, мада је Ивана скочила најбољи резултат у сезони. Форму смо темпирали за Минхен, где је три недеље касније тријумфовала пред 40. 000 гледалаца који су навијали за олимпијску шампионку, своју љубимицу Михамбо. Трећом победом у сезони, у Дијамантској лиги, фиксирала је поглед ка Паризу и Олимпијским играма, као најуспешнија скакачица у свету те године.

После 2016. године, када је у збиру од четири медаље заблистала и олимпијска бронза у Рију, постолимпијска година била је најуспешнија Иванина сезона. Неко би у шали рекао да је резултатским неуспехом у Токију, Србија за још три године продужила причу о спортисткињи чији домети већ 15 година инспиришу њене следбенике. Предолимпијску годину започела је скоком 6,91 на Европском првенству у Истанбулу, за континенталну бронзу. Завршиће је на Светском првенству у Будимпешти, у другој половини августа.

Л. Бакмаз