Нинине мустре: Репрограмирање
НОВИ САД: Јел' се и вама чини да се све стално врти у круг? Свако мало, ето сличних догађаја, сличних реакција, сличних осећаја и сличних закључака које сам донела и пре неколико месеци, и пре неколико година и пре неколико дана.
Схватила сам ја поруку да ми се изнова догађа оно што је у мојој подсвести на неки начин програмирано већ мојим рођењем, или васпитањем у раном детињству, или ко зна којим путем у моје гене утиснуто још много пре мог рођења, али имам потребу да поделим овде како то данас посматрам и како се са тиме носим.
Први пут сам о програмирању чула када сам покушавала да укапирам како ради веш машина. Оно неко чудно и прилично гласно округло и велико дугме је само једним погрешним окретом могло да направи непоправљив хаос: да искува џемпер који је после само моја лутка могла да обуче, или да жуту мајицу офарба у неку новоизмишљену боју без имена, али довољно ружну да ни као крпу за прашину не желим да је користим. Схватила сам да је дугме за програмирање највећи непријатељ моје гардеробе, али само до тренутка док нисам укапирала како функционише. Када сам научила да поштујем ту једноставну, али прецизну процедуру, мој веш је остајао нетакнут, а потпуно чист. Касније су се појавили рачунари, па су и они имали неке своје програме, мада није било видљивог и бучног дугмета. Морала сам да прихватим правило да у програму у којем пишем не могу и да цртам. За то постоји посебан програм, као и за обављање математичких радњи. Када се једном покрене, програм само ради оно за шта је направљен, и ништа друго. Слично тако се неки програми који су уграђени у моје биће понашају. Верглају једно те исто чим се притисне неко невидљиво дугме које их покреће. То невидљиво дугме је нека емоција која као окидач непогрешиво нађе начин да покрене баш онај програм који ће мене натерати да реагујем скоро увек на исти начин. Тако ми се рецимо програм мањка самопоуздања непогрешиво укључује када год добијем порив да урадим нешто ново, нешто другачије и креативније него што сам радила до сада. Као по команди, појављује се неко у мом окужењу ко оспорава моје способности, омаловажава мој труд или једноставно игнорише оно што са усхићењем желим да поделим.
Постоји начин да се репрограмирам, али он захтева високу свесност и обраћање пажње на то шта ми се дешава. Потребно је да препознам да је у питању стара мустра понашања и да увидим да ми она служи како бих још нешто научила, прихватила или променила, али искључиво у сопственом програму, у свом начину реаговања на оно оно што ми се догађа, уместо да будем увређена због тога што сам нешто слично, по ко зна који пут доживела. Репрограмирање је тренутно моје највжаније занимање, а главни алат ми је свесно дисање.
Нина Мартиновић Армбрустер
