Нинине мустре: Ниси сама
Послала ми је драга пријатељица једну песму која је обележила део живота у којем смо се најинтензивније дружиле.
Већ после првог такта била сам телепортована у то време. Нисам се сетила одређеног догађаја, одређеног датума, нити места, али осећај је био прецизан. Тачно сам осетила оно што сам осећала у периоду док је та песма била присутна у нашим животима. Сетила сам се радости дружења са њом, и горко слатког укуса тих година пуних неизвесности, материјалне немаштине, али срца испуњеног надом, вером у боље сутра и максималног коршћења сваке прилике за дружење, за добар провод (па макар то било и дељење једне кесице кафе коју би она донела да је сестрински поделимо) и за бесконачне приче о томе шта умемо, шта можемо и како ћемо због свега тога једнога дана добро и радосно да живимо.
То „једнога дана“ дошло је врло брзо. И дошло је много пута од тада и њој и мени. Многе су нам се животне жеље оствариле, али се и много тога тужног и нежељеног догодило иако о томе тада нисмо маштале. У то време нисмо знале да постоји та нека равнотежа у животу и да се стално клацкамо горе - доле докле год смо у овој димензији у којој постоји дуалност и докле год још имамо шта да учимо. Мислиле смо да када постигнемо нешто, неки жељени циљ, то ће бити то и бићемо заувек срећне. А иза сваког постигнутог циља назире се следећи који чека, а на путу ка њему чекају изазови, искушења и препреке за које дуго нисмо знале да су само прилике и путокази како бисмо градиле себе у боље, снажније и задовољније људе.
Неколико деценија касније, када погледам и себе и њу, са радошћу примећујем да прилично успешно ходамо тим нашим путевима који се и даље повремено укрштају, а осећај међусобне подршке и љубави никада не бледи и увек је присутан на хоризонту. А песма коју ми је послала назива „Ниси сама“ има стих који говори о томе да је потребно отворити свој ум и да ће сигурно поново доћи време када ћемо бити заједно... и она са својим братом, и ја са својим родитељима, и свако са својим вољеним бићима и сви ми који се разумемо без речи, видимо без погледа и осећамо и без додира. Само ме је подсетила на оно у шта смо обе одавно поверовале: довољно је затворити очи и тако се одмакнути од ове илузије у којој живимо и отворити ум па се наћи у реалности у којој заправо постојимо и осетити повезаност и присутност свега и свих са којима смо икада делили простор, време и осећаје.
Сви они са којима смо се икада срели, или само понеки ген од њих наследили, сви они живе у нама у осмесима, у погледима, у гестовима, стиховима, сликама, призорима и осећањима. Сасвим је то сазнање довољно да схватим да нисам сама, да сам увек подржана, јер сви смо једно и сви смо делићи једне величанствене, непојмљиве и непрегледне целине зване живот. Сасвим довољно да живим задовољно чак и у времену друговања са тугом.
Нина Мартиновић Армбрустер
