Ninine mustre: Reprogramiranje
NOVI SAD: Jel' se i vama čini da se sve stalno vrti u krug? Svako malo, eto sličnih događaja, sličnih reakcija, sličnih osećaja i sličnih zaključaka koje sam donela i pre nekoliko meseci, i pre nekoliko godina i pre nekoliko dana.
Shvatila sam ja poruku da mi se iznova događa ono što je u mojoj podsvesti na neki način programirano već mojim rođenjem, ili vaspitanjem u ranom detinjstvu, ili ko zna kojim putem u moje gene utisnuto još mnogo pre mog rođenja, ali imam potrebu da podelim ovde kako to danas posmatram i kako se sa time nosim.
Prvi put sam o programiranju čula kada sam pokušavala da ukapiram kako radi veš mašina. Ono neko čudno i prilično glasno okruglo i veliko dugme je samo jednim pogrešnim okretom moglo da napravi nepopravljiv haos: da iskuva džemper koji je posle samo moja lutka mogla da obuče, ili da žutu majicu ofarba u neku novoizmišljenu boju bez imena, ali dovoljno ružnu da ni kao krpu za prašinu ne želim da je koristim. Shvatila sam da je dugme za programiranje najveći neprijatelj moje garderobe, ali samo do trenutka dok nisam ukapirala kako funkcioniše. Kada sam naučila da poštujem tu jednostavnu, ali preciznu proceduru, moj veš je ostajao netaknut, a potpuno čist. Kasnije su se pojavili računari, pa su i oni imali neke svoje programe, mada nije bilo vidljivog i bučnog dugmeta. Morala sam da prihvatim pravilo da u programu u kojem pišem ne mogu i da crtam. Za to postoji poseban program, kao i za obavljanje matematičkih radnji. Kada se jednom pokrene, program samo radi ono za šta je napravljen, i ništa drugo. Slično tako se neki programi koji su ugrađeni u moje biće ponašaju. Verglaju jedno te isto čim se pritisne neko nevidljivo dugme koje ih pokreće. To nevidljivo dugme je neka emocija koja kao okidač nepogrešivo nađe način da pokrene baš onaj program koji će mene naterati da reagujem skoro uvek na isti način. Tako mi se recimo program manjka samopouzdanja nepogrešivo uključuje kada god dobijem poriv da uradim nešto novo, nešto drugačije i kreativnije nego što sam radila do sada. Kao po komandi, pojavljuje se neko u mom okuženju ko osporava moje sposobnosti, omalovažava moj trud ili jednostavno ignoriše ono što sa ushićenjem želim da podelim.
Postoji način da se reprogramiram, ali on zahteva visoku svesnost i obraćanje pažnje na to šta mi se dešava. Potrebno je da prepoznam da je u pitanju stara mustra ponašanja i da uvidim da mi ona služi kako bih još nešto naučila, prihvatila ili promenila, ali isključivo u sopstvenom programu, u svom načinu reagovanja na ono ono što mi se događa, umesto da budem uvređena zbog toga što sam nešto slično, po ko zna koji put doživela. Reprogramiranje je trenutno moje najvžanije zanimanje, a glavni alat mi je svesno disanje.
Nina Martinović Armbruster
