ДНЕВНИК У ДОБРИЧЕВУ У две улице стало цело село

И премда мајушно место, врло је сликовито – сређене широке улице, покошена трава ипред сваке куће, расцветале крошње воћа, уредно нанизане дрвене бандере...

– Ето, да нам неко дође и у Добричево, хвала што сте дошли – каже потпредседник Савета Месне заједнице Добричево Јожеф Јунигли, угостивши нас најпре у сређеној сали Дома културе, а потом и у свом дому који се, наравно, налази недалеко од првопоменуте локације. – Ово је мирно село, ту живе добри људи, радни, сви ће да вас приме, да попричају са вама, увек смо такви били.

Жељни друштва и гостију, јер их је у селу остало врло мало, мештани Добричева спремни су да вам се максимално посвете. А како свака кућа има младе потомке који су, не само ван места, већ и ван државе, старији су остали да чувају село и то чине како доликује.

– Имамо једног ђака у другом разреду и он кад заврши школовање, учитељица иде у пензију а школа се затвара. Само једно дете је млађе од њега, и то предшколац – додаје Јунигли, који има два сина, од којих један живи у Уљми, а други у Швајцарској. – Кад сам ја ишао у школу, у мојој генерацији нас је било петнаестак. Никад нисмо могли да замислимо да ће бити овако... Кад се променила власт у Мађарској, кад је дошао Орбан, добијали смо двојна држављанства, што је довело до тога да коју год кућу да погледате овде, има неко младо дете које је отишло одавде. Сви су се тамо оженили, удали, добили децу. Чак су и целе породице отишле. Нема, више не чујеш грају, вику, само тракторе и камионе...

С друге старне, Иштван Вираг има два сина и обојица су у иностранству, али, како каже, млади који су отишли и даље одржавају куће у Добричеву како би се једног дана ту вратили, што је уједно један од разлога зашто нема кућа на продају.

– Надам се да ће овде да буде добра будућност, да ће се сви вратити једног дана, а тамо да оставе својим наследницима оно што су направили – вели Вираг, показујући нам фотографије као доказ да су му синови задовољни тамо „преко гране”. – Знате како, млади заврше овде факултете, па раде за минималац. Зато су и решили да оду у иностранство. Ако ниси на дан зарадио бар 500 динара, онда као да ниси ништа урадио. Моји су за време студија ишли у Америку преко програма да раде, тад су осетили паре и видели како може добро да се живи.

Осим што је некад више људи живело у Добричеву, због чега се са сетом сећају игранки и дружења, наши саговорници кажу да је некад и пољопривреда била много јача. Сад су дошли до тога да им земљу у атару изнајмљују пољопривредници из других места и општина, те да се њиховим мештанима не исплати да обрађују земљу јер немају коме да продају оно мало што на њој створе.

– Некад је свака друга кућа имала систем за наводњавање, хектар паприке од чега се могао купити нов ауто и нов трактор. Сад сви иду у продавнице и купују поврће и шта им треба, па смо дошли до тога да можемо да произведемо али не можемо да продамо – објашњава Вираг, додајући да је некад свака кућа имала стоку и земљу, а сад ако неко држи свиње, то је само за личну употребу. – Наравно да се не исплати да држимо за себе свиње, али бар знам шта једем!

Да зло буде веће, и то мало стоке и живине што мештани држе, морају добрано да чувају од предатора – лисица и шакала, који се више ни не устручавају да уђу у дворишта и закољу домаће животиње.

– Имамо велики проблем са шакалима, а то је почело откад је фарма свиња отворена, па бацају около свашта. Један што живи на крају села, каже како некад ноћу не спава због шакала. А имамо проблем и са јазавцима – прича нам Јунигли.

Како имају и све мање ловаца (са 110 су спали на десетак), немају баш могућност да се боре против предатора, те само иду у организовани лов на фазане, дивље свиње, дивље патке... Други, који више воле да забаце удицу, имају Караш у ком се може наћи сом, штука и уопште бела риба.

– Караш нам је баш лепо место, тихо. Како га је бог направио, тако је... Сад се и комарци третирају, па их нема више толико као пре. Доста је то чиста река, али хоће да се загади, па нам буде и помор риба... Рецимо, немамо више ни пашњака, једини који је остао је тамо поред воде – каже потпредседник Савета МЗ Добричево.

Осим свега поменутог, што је временом „избрисано” са мапе Добричева, нестале су и кафане, продавнице, киосци. Остала је само једна радња која испред има клупу за оне који би да предахну, али и фрижидер за сладолед који најчешће изиграва кафански шанк. Осим кад наиђе последњи викенд у мају, кад се у Добричеву организује Гулашијада па све живне, и то ’нако, за све паре!

Текст и фото:

Леа Радловачки