DNEVNIK U DOBRIČEVU U dve ulice stalo celo selo

I premda majušno mesto, vrlo je slikovito – sređene široke ulice, pokošena trava ipred svake kuće, rascvetale krošnje voća, uredno nanizane drvene bandere...

– Eto, da nam neko dođe i u Dobričevo, hvala što ste došli – kaže potpredsednik Saveta Mesne zajednice Dobričevo Jožef Junigli, ugostivši nas najpre u sređenoj sali Doma kulture, a potom i u svom domu koji se, naravno, nalazi nedaleko od prvopomenute lokacije. – Ovo je mirno selo, tu žive dobri ljudi, radni, svi će da vas prime, da popričaju sa vama, uvek smo takvi bili.

Željni društva i gostiju, jer ih je u selu ostalo vrlo malo, meštani Dobričeva spremni su da vam se maksimalno posvete. A kako svaka kuća ima mlade potomke koji su, ne samo van mesta, već i van države, stariji su ostali da čuvaju selo i to čine kako dolikuje.

– Imamo jednog đaka u drugom razredu i on kad završi školovanje, učiteljica ide u penziju a škola se zatvara. Samo jedno dete je mlađe od njega, i to predškolac – dodaje Junigli, koji ima dva sina, od kojih jedan živi u Uljmi, a drugi u Švajcarskoj. – Kad sam ja išao u školu, u mojoj generaciji nas je bilo petnaestak. Nikad nismo mogli da zamislimo da će biti ovako... Kad se promenila vlast u Mađarskoj, kad je došao Orban, dobijali smo dvojna državljanstva, što je dovelo do toga da koju god kuću da pogledate ovde, ima neko mlado dete koje je otišlo odavde. Svi su se tamo oženili, udali, dobili decu. Čak su i cele porodice otišle. Nema, više ne čuješ graju, viku, samo traktore i kamione...

S druge starne, Ištvan Virag ima dva sina i obojica su u inostranstvu, ali, kako kaže, mladi koji su otišli i dalje održavaju kuće u Dobričevu kako bi se jednog dana tu vratili, što je ujedno jedan od razloga zašto nema kuća na prodaju.

– Nadam se da će ovde da bude dobra budućnost, da će se svi vratiti jednog dana, a tamo da ostave svojim naslednicima ono što su napravili – veli Virag, pokazujući nam fotografije kao dokaz da su mu sinovi zadovoljni tamo „preko grane”. – Znate kako, mladi završe ovde fakultete, pa rade za minimalac. Zato su i rešili da odu u inostranstvo. Ako nisi na dan zaradio bar 500 dinara, onda kao da nisi ništa uradio. Moji su za vreme studija išli u Ameriku preko programa da rade, tad su osetili pare i videli kako može dobro da se živi.

Osim što je nekad više ljudi živelo u Dobričevu, zbog čega se sa setom sećaju igranki i druženja, naši sagovornici kažu da je nekad i poljoprivreda bila mnogo jača. Sad su došli do toga da im zemlju u ataru iznajmljuju poljoprivrednici iz drugih mesta i opština, te da se njihovim meštanima ne isplati da obrađuju zemlju jer nemaju kome da prodaju ono malo što na njoj stvore.

– Nekad je svaka druga kuća imala sistem za navodnjavanje, hektar paprike od čega se mogao kupiti nov auto i nov traktor. Sad svi idu u prodavnice i kupuju povrće i šta im treba, pa smo došli do toga da možemo da proizvedemo ali ne možemo da prodamo – objašnjava Virag, dodajući da je nekad svaka kuća imala stoku i zemlju, a sad ako neko drži svinje, to je samo za ličnu upotrebu. – Naravno da se ne isplati da držimo za sebe svinje, ali bar znam šta jedem!

Da zlo bude veće, i to malo stoke i živine što meštani drže, moraju dobrano da čuvaju od predatora – lisica i šakala, koji se više ni ne ustručavaju da uđu u dvorišta i zakolju domaće životinje.

– Imamo veliki problem sa šakalima, a to je počelo otkad je farma svinja otvorena, pa bacaju okolo svašta. Jedan što živi na kraju sela, kaže kako nekad noću ne spava zbog šakala. A imamo problem i sa jazavcima – priča nam Junigli.

Kako imaju i sve manje lovaca (sa 110 su spali na desetak), nemaju baš mogućnost da se bore protiv predatora, te samo idu u organizovani lov na fazane, divlje svinje, divlje patke... Drugi, koji više vole da zabace udicu, imaju Karaš u kom se može naći som, štuka i uopšte bela riba.

– Karaš nam je baš lepo mesto, tiho. Kako ga je bog napravio, tako je... Sad se i komarci tretiraju, pa ih nema više toliko kao pre. Dosta je to čista reka, ali hoće da se zagadi, pa nam bude i pomor riba... Recimo, nemamo više ni pašnjaka, jedini koji je ostao je tamo pored vode – kaže potpredsednik Saveta MZ Dobričevo.

Osim svega pomenutog, što je vremenom „izbrisano” sa mape Dobričeva, nestale su i kafane, prodavnice, kiosci. Ostala je samo jedna radnja koja ispred ima klupu za one koji bi da predahnu, ali i frižider za sladoled koji najčešće izigrava kafanski šank. Osim kad naiđe poslednji vikend u maju, kad se u Dobričevu organizuje Gulašijada pa sve živne, i to ’nako, za sve pare!

Tekst i foto:

Lea Radlovački