Твоја реч - Сања Гојевић (25): Насиље није саставни део љубави

Некад нас оно подстакне да идемо у познату крајност, а некад да одступимо од свега што смо научили, а због чега свесно бирамо супротан правац, сматрајући да је „на тој страни” решење. Сања Гојевић (25) је одрасла у Српској Црњи, у окружењу које је патријархално; премда у породици није имала ригорозно васпитање, учена је да су одређене улоге намењене само женама. Годинама касније, не осећајући се добро у својој кожи, Сања је решила да узме ствар у своје руке, да разазна нелагодности које има и да научи како да их реши. Психотерапија јој је умногоме помогла у томе, те је подстакла на активизам у новосадској организацији „Ирида”, где се истиче кроз креативно писање о проблемима у женско-мушким односима, показујући шта све насиље подразумева, како да га препознају, али и да се изборе са њим. Осим свега наведеног, Сања тренутно завршава мастер студије Компаративне књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду, а део је и „ЊеБалканс” приче, где је изабрана за младу европску амбасадорку.

Шта те је привукло књижевности, осим то што долазиш из родног места Ђуре Јакшића?

– Одувек пишем, заиста. Сећам се, у првом основне смо имали веронауку и када нас је вероучитељица питала шта бисмо желели да будемо кад одрастемо, ја сам нацртала књигу и написала песникиња. Увек су ме привлачиле књиге. Прво сам писала поезију, углавом љубавну, ал’ сам имала то уверење да је превише „girly”, па ме је било мало и срамота да читам, али онда сам схватила да могу да спојим свој таленат за писање и феминизам, као и своја искуства, и да тако помажем девојкама да реше неке ствари.

Да ли и сад имаш такав однос према својим ранијим радовима, да су превише „girly”?

– Па не, али јесу „kriny”... Увек кад прође неколико година, оно старо није баш толико добро. Али, сад имам здравији однос са тим и више сам поносна на себе у свакој фази него што сам била раније.

Откриј нам како си дошла до тога! Наравно, ако ти је у реду да причаш о томе...

– Психотерапијом. Мислим да је битно да причамо о томе. Била сам анксиозна, ишла сам на терапију, то ми је доста помогло да се отворим и онда сам касније, на трећој години факултета, кренула на креативно писање, на радионицу „Онце Упон А Youth” у организацији Центра за омладински рад. И било ми је изазовно кад смо седели сваки дан у кругу и морали да кажемо било шта паклено и тешко, али кренула сам да пробијам баријере. Онда сам се придужила „Ириди”, тако да је свака активност била ново постигнуће. Активизам ми је доста помогао у томе да се отворим, а највише учешће у „Ириди”.

Откуд то усмеравање ка феминизму? Јесте то нешто о чему се интензивно прича протеклих година, али ти долазиш из средине у којој одрастање није било усмерено ка томе да су жене способне да мењају свет и да држе ствари у својим рукама...

– Баш због тога јер је средина из које долазим и то патријархално окружење велики фактор, то што сам и ја одгајана на одређени начин, не претерано патријархално, али сам била усмерена на ту неку родну улогу: једну животну љубав, сексуално образовање не постоји и тако даље. Онда сам почела да увиђам да се не осећам добро у својој кожи, да нешто није океј, а да не знам шта. Некако сам веровала у све то, да има један пут и да је то то, и тада сам кренула на терапију, почела сам да се отварам. Баш сам на радионици креативног писања упознала Велимира из „Ириде”, он је ту делио плакате са СОС контактима подршке жртвама насиља у пандемијским условима и одмах сам осетила да треба да се пријавим, па сам тако и почела да волонтирам.

На који начин се бориш да се прави глас, праве вредности и праве ствари чују, уважавају и вреднују?

– Првенствено креативним писањем. Имали смо блог о родно заснованом насиљу који је претежни био преко „Ириде”, то је било психолошко насиље у везама, односно нефизичко, и ту смо, кроз кратке приче које су биле у форми скечева, указивале на то шта све такво насиље представља, јер је оно често суптилно и не може да се препозна, ни да нам се дешава, нити да ми радимо тако нешто. А сада ово што је моје, то је на мом блогу „Санћи сториес” и ту причам више о мушко-женским односима, а провлачи се и насиље које ми вршимо једни над другима, али и над собом. Мислим да радим на променама тако што причам о сексуланом ослобађању жена, причам о проблему пристанка, о тим нашим односима у које улазимо из неких шаблона које смо покупили у детињству, односно како пројектујемо одређене улоге једни на друге. Немамо сексуално образовање, девојкама је оно само „немој”, а момцима је то да промене што више партнерки и онда они сексуално образовање стичу највише из порно-филмова... Па, јесте, а питање пристанка је најбитније, зато што они о сексу уче да женско „не” значи „убеди ме”, да жене воле да буду деградиране у односима... Такве ствари очекују од партнерки, а девојке нису подржане да спознају себе у смеру да не треба да удовоље мушкарцу, да треба да успоставе јасне границе, и мислим да је то велики проблем. Тако да, ето, ту сам се највише пронашла.

И какве су реакције? Нарочито што ти циљна група нису само девојке, већ и момци.

– Заправо, очекивала сам доста бурније реакције. Девојке ми баш често пишу како се саосећају, како су осетиле сваки моменат тога што сам написала. И раније у рубрици „И ово је насиље” писале су ми девојке како су препознале неке облике насиља да им се дешавају, а нису знале како да их именују, знале су само да се не осећају добро.

Можеш ли да наведеш неки конкретан пример?

– На пример, претерана љубомора или кад партнер, може и партнерка, у изласку бира како ћеш да се обучеш, кад посматра у кога гледаш, ако се ти окренеш другарицама да играш с њима, он је одмах у катастрофалном расположењу. У сваком случају, кад мораш да ходаш као по јајима у вези. То је све насиље, а ми смо учени да је то љубав, да је саставни део љубави, а није. Девојкама то јако значи и тера ме да идем даље. Јер, некад и ја имам неке страхове и несигурности због осуде, али знам зашто морам да наставим.

Која је најважнија препрека коју треба савладати да бисмо дошли до тог нивоа свести – еј, ја имам право да кажем не, имам право да нешто желим или не желим? Небитно да ли је мушко или женско у питању...

– Мислим да је битно прво да схватимо шта нам се дешавало и како смо одрастали, да видимо одакле потичу наша уверења и да онда кренемо да их одучавамо полако. То је процес, потребна је подршка, некоме терапијска, а некоме су довољни и пријатељи, породица. Оно што је најбитније јесте да кренемо да упознајемо себе. Битно је доста седети сам са собом, писати и медитирати, штагод коме одговара, и схватати шта стварно желимо, а шта не.

Постоје ли неки примери добре праксе из света?

– Рекла бих да је Шпанија у последње време посебно популарна. Рецимо, недавно су одобрили изостанак са посла због болних менструација, смањен је ПДВ на улошке... Није то нешто о чему ми сад причамо, али јесте разумевање и велики је помак ка равноправности.

Будући да си радила као конобарица, верујем да си се свега нагледала, али и доживела...

– То је доста допринело томе да причам о тим стварима. Увек се враћам на тај проблем сексуалности и пристанка, али колико смо ми посматране као објекти у свим сферама, а поготово кад дођеш у кафић, то је стварно поражавајуће. Чак и кад знаш да није ништа до тебе, осетиш се понижено, лоше, као објекат у доста ситуација.

Последњих година се доста прича о постизању равноправности у језику. Да ли би стварање родно сензитивног језика решило суштински проблем у међуљудским односима?

– Мислим да не би, али јесте значајно коришћење родно сензитивног језика, мада нисам сигурна да би много разлике направило. Мислим да су потребније системске промене да би се радило на решавању тога, него што је само језик. Свакако се залажем за родно сензитивни језик, иако је и мени тешко да „преломим” неке речи, али мислим да има смисла, нарочито што се у нашем језику именице и мењају по родовима. Мислим да није примарна ствар, али јесте битна.

Леа Радловачки