Културна баштина Војводине, Ковачица: Златне руке и савршени слух "банатског Страдиварија"

Овај 76-годишњи мештанин Ковачице један је од свега неколико градитеља виолина на овим просторима а зналци кажу - да је уједно и најбољи. 

Породична традиција Немчекових почела је 1945. одмах после Другог светског рата, када је Јанов деда купио једну виолину, а пошто није било више новца, она је припала само једном, најмлађем од четири сина. Како су остали били љубоморни, одлучили су се да их направе сами, те је када је Јан Немчек рођен, Немчек квартет већ постојао.

У таквом окружењу, било је логично да Јан Немчек заврши средњу музичку школу у Београду, а увек напомиње како су за све заслужне две жене, а то су његова супруга и менторка Лидија Паржик Танасијевић из Београда, прва жена градитељка виолина. Немчек се прво бавио просветним радом, био је наставник музичког васпитања, али су жеља и љубав према ручној изради виолина превладали. Оплемењујући дрво, он прави инструменте без машина, искључиво руком, користећи јавор и смрчу.

Јавор се бира очима управо због тих шара које чине да сваки инструмент буде уникатан, док горња табла мора бити од смрче, која репродукује звук.

-Врло је битно да мајстор поседује слух кад бира то дрво, да одабере право и ту је и тајна. Онда приликом рада се штимује. Када урадимо прву фазу, онда другу, трећу, настаје најбитнија фаза када се дуби као корито и приликом те фазе мајстор мора поседовати слух да ослушкује док не добије тон Г - објашњава он док нам свима точи другу чашицу ракије.

Ниједно дрво не репродукује исти тон, дебљине варирају од два од шест милиметара, не користи се материјал млађи од 30 година, а сам процес израде инструмента почиње још у шуми.

-Идемо у шуму, па куцамо у стабла, ако је неко глуво, не сечемо, јер тако чувамо и шуме. Онда се прикупљено слаже на таван, касније на сунце и онда долази до радионице и тада почиње израда. Двеста сати траје израда корпуса, онда иде сунчање, па лакирање, пет, шест, седам, осам месеци, то су летњи месеци, јер ти лакови су природни, природна смола, и они се једино на сунцу разлажу како треба, јер није једноставно виолину лакирати, пошто она није равна. Ту је најмање десет слојева лака, тако да оптимално годину дана је када радимо по poruybini, јер су то уникати - додаје Немчек.

Јан наставља прича о томе како је љубав ко овом занату пренео и на сина, те су тако његова супруга, он и син направили више од 300 инструмената до сада. Син је и његов први ученик, за кога се сада већ прича да је превазишао учитеља.

-Син је био мој први ученик, када је завршио основну школу питао сам га хоће пробати да настави мој занат, уписао је тада и музичку школу у Панчеву, али се после определио за градњу виолина. Данас кажу да је бољи од мене а тако и треба да буде - прича Јан.

Његове виолине су познате широм земље, региона, али и света, на њима свирају Илија Маринковић, Јован Kolunyija и многи други. Колико Немчек у свом послу ужива, сведочи и атмосфера у његовој радионици, где су осим виолина и алата и породичне фотографије, али и два канаринца.

-Нисам почео због тога да се обогатим, јер су то занат и уметност у којима уживам. Ја кад дођем у радионицу, пустим музику лепу, ту имам два канаринца, они почну да певају и ту радост не можете купити новцем, то задовољство. Поготово кад на виолинама свирају позната имена, па онда кад се јаве то је нешто што вам даје енергију да истрајете и наставите даље. Почео сам са 30 година, а сад ми 76, али не осећам умор, радим, немам сат, немам мобилни, чак неки пут не знам ни који је дан. Виолина није случајно краљица инструмената, она може и да плаче и да се смеје, а има само четири жице, то је инструмент који тешко да ће икада бити превазиђен - вели Јан док ми искапљујемо трећу чашицу и кажемо да је сада ипак доста.

Неколико година (негде између 1835-1845) у команди граничарске компаније Ковачица, службује до пензије знаменити Србин, свестрани културни радник, лајтант управитељства Александар Андрић (1816-1876). Поручник Андрић се интензивно бавио књижевним радом и превођењем са немачког на српски. Писао је приповетке, које су изашле и посебно, као књига „Приповетке” у Будиму 1845. године. У Сегедину је исте 1845. године штампао и практичну књигу о узгоју свилених буба - производњи свиленог конца. Објавио је и штампао у својој штампарији у Београду 1861-1862. две књиге својих и преведених туђих приповедака, под насловом: „Целокупна дела Александра Андрића”. Писао је песме и краће литерарне и историографске написе у туђим и својим листовима. 

Издавао је и уређивао свој политички лист „Световид” између 1852-1870. године, који се сели од Темишвара, преко Беча у Београд. У оквиру тог листа излазила су два књижевна подлиска: „Зимзелен” (1847-1862) и „Светозор” (1854). Пред смрт налази се у Букурешту, где покреће „Восток” - српско-бугарски лист 1874. године. Као ангажовани и заслужни Србин, биран је 1848. године у Главни одбор Српског покрета, у Сремским Карловцима. Постао је 1861. године члан Матице српске у Новом Саду, и био кратко време у њеном Књижевном одељењу. Док је живео у Београду, изабран је за почасног члана Српског ученог друштва у Београду. 

Осим израдом, бави се и реконструкцијом виолина, а једна од најдражих виолина му је она рађена 1510. године са ликом Сулејмана Величанственог. 

-Знамо да је Ибрахим-паша свирао виолину, први официр Сулејмана и ово је лик Сулејмана Величанственог, врло верно урађен и кажу да више личи овде него глумац који је играо у серији. Замислите то, руком урадити лице, то је врло, врло вешт мајстор радио - каже Јан.

Годину дана је трајала реконструкција те виолине, коју му је донела госпођа која ју је нашла на тавану разбијену.

До сада је обучио 65 ученика, а интерес не мањка ни међу туристима из целог света, међу дипломатама и амбасадорима, али и децом. Млађим генерацијама поручује да не одустају, јер се упорност временом и исплати…

Јан са поносом показује и минијатурну виолину коју је направио за своју унуку, затим неке од привих грамофонских плоча са традиционалном музиком овдашњих Словака. За крај нам је на једној од својих виолина и засвирао неколико мелодија.

Опраштамо се од Јана пуног срца, очију и ушију али и стомака иструганог ракијом и надамо се да ће на следећој станици наше посете бити нешто да презалогаји. Нисмо се преварили, Ева Хусарикова дочекала нас је са свеже испеченим кифлицама на које смо се бацили још са врата.

Ева је једна од најстаријих наивних сликарки у Ковачици, недавно је напунила 80 година. Предмет њеног интересовања веома често су религиозни мотиви, као и прикази чаробних зимских ноћи. На платнима на зидовима њене дневне собе која је уједно и Евин атеље видимо Адама и Еву са змијом и јабуком као и прелепу сцену Христовог рођења на којој су сви актери - беба Исус, Јосиф, Марија и краљеви који долазе на поклоњење Божијем сину - у словачким народним ношњама. Ту је и чувени мотив Лутеровог закуцавања 95 теза о реформи цркве на врата катедрале у Виртенбергу (1517) с тим што су и овде сви актери у словачким народним ношњама а умето катедрале на слици је Словачка евангелистичка црква у Ковачици.

Док идемо према локалном гробљу наш водич кроз Ковачицу Павел Бабка прича нам о богатој историји ове варошице. Иако Словаци за почетак свог битисања у данашњој Ковачици означавају 1802. годину - постоје подаци о постојању мањих насеља још из 1458. Словачкој насеобини је prеthodilo мање српско насеље са тим именом. У једном турском документу из 1685. помиње се српско место Ковачица, на друму између Томашевца и Панчева. Село је затим запустело и до колонизовања граничара било је „пустара са добром травом, коју су арендатори узимали за испашу стоке”. Један део ковачичке пустаре називао се „Суботина пустара” са ту ископаним „Суботиним бунаром”, који су добили име по 

Суботи Владисављевом, арендатору из Томашевца. После 1751. овде се опет насељавају Срби, сада граничари из Потисја и Поморишја, који ће као штација 1767. званично ући у састав Немачко-банатског пука у Панчеву. По  царском ревизору Елеру 1774. године постоји и пустара Ковачица у Бечкеречком дистрикту. У Ковачици је рођен 1780. трговац Петар (Станисављевић) Рајић, који је као становник Пеште, 1826. године био један од првих оснивача Матице српске. Место је опет опустело, страдавши током аустријско-турског рата 1788. Словаци евангелисти из Ечке и других места долазе после 1800. на плодну пустару Ковачица, и стварају нову велику граничарску „штацију”.

Када је укинута банатска војна граница у Ковачици је пописано 1873. године: 60 Шваба (Немаца), 15 Срба и 3.159 Словака. Укупно је тада у месту било 3234 становника. 1905. насеље Ковачица је у Торонталској жупанији, и у њему живи само 19 становника Срба.

У парку код данашње зграде Гимназије, 1924. откривен је споменик новосадском адвокату Светозару Милетићу, председнику Српске народне странке, и вођи Срба у Угарској. Милетић је био и велики поборник јединства свих Словена и осведочени пријатељ Словака, од времена када се школовао на универзитету у Пожуну (данашњој Братислави). Становници Ковачице окупљени у друштву „Покрок” - читаоници, исказали су свој пијетет на делу, у поводу тада државног празника Видовдана. У Ковачици је рођен 1933. и српски књижевник Брана Бранислав Црнчевић.

Трећи и последњи наставак приче о Ковачици (Словачка евангелистичка црква, Српска православна црква, остале верске заједнице, гробље, Железничка станица...) за седам дана на истом месту.

Роберт Чобан