Kulturna baština Vojvodine, Kovačica: Zlatne ruke i savršeni sluh "banatskog Stradivarija"

Ovaj 76-godišnji meštanin Kovačice jedan je od svega nekoliko graditelja violina na ovim prostorima a znalci kažu - da je ujedno i najbolji. 

Porodična tradicija Nemčekovih počela je 1945. odmah posle Drugog svetskog rata, kada je Janov deda kupio jednu violinu, a pošto nije bilo više novca, ona je pripala samo jednom, najmlađem od četiri sina. Kako su ostali bili ljubomorni, odlučili su se da ih naprave sami, te je kada je Jan Nemček rođen, Nemček kvartet već postojao.

U takvom okruženju, bilo je logično da Jan Nemček završi srednju muzičku školu u Beogradu, a uvek napominje kako su za sve zaslužne dve žene, a to su njegova supruga i mentorka Lidija Paržik Tanasijević iz Beograda, prva žena graditeljka violina. Nemček se prvo bavio prosvetnim radom, bio je nastavnik muzičkog vaspitanja, ali su želja i ljubav prema ručnoj izradi violina prevladali. Oplemenjujući drvo, on pravi instrumente bez mašina, isključivo rukom, koristeći javor i smrču.

Javor se bira očima upravo zbog tih šara koje čine da svaki instrument bude unikatan, dok gornja tabla mora biti od smrče, koja reprodukuje zvuk.

-Vrlo je bitno da majstor poseduje sluh kad bira to drvo, da odabere pravo i tu je i tajna. Onda prilikom rada se štimuje. Kada uradimo prvu fazu, onda drugu, treću, nastaje najbitnija faza kada se dubi kao korito i prilikom te faze majstor mora posedovati sluh da osluškuje dok ne dobije ton G - objašnjava on dok nam svima toči drugu čašicu rakije.

Nijedno drvo ne reprodukuje isti ton, debljine variraju od dva od šest milimetara, ne koristi se materijal mlađi od 30 godina, a sam proces izrade instrumenta počinje još u šumi.

-Idemo u šumu, pa kucamo u stabla, ako je neko gluvo, ne sečemo, jer tako čuvamo i šume. Onda se prikupljeno slaže na tavan, kasnije na sunce i onda dolazi do radionice i tada počinje izrada. Dvesta sati traje izrada korpusa, onda ide sunčanje, pa lakiranje, pet, šest, sedam, osam meseci, to su letnji meseci, jer ti lakovi su prirodni, prirodna smola, i oni se jedino na suncu razlažu kako treba, jer nije jednostavno violinu lakirati, pošto ona nije ravna. Tu je najmanje deset slojeva laka, tako da optimalno godinu dana je kada radimo po poruybini, jer su to unikati - dodaje Nemček.

Jan nastavlja priča o tome kako je ljubav ko ovom zanatu preneo i na sina, te su tako njegova supruga, on i sin napravili više od 300 instrumenata do sada. Sin je i njegov prvi učenik, za koga se sada već priča da je prevazišao učitelja.

-Sin je bio moj prvi učenik, kada je završio osnovnu školu pitao sam ga hoće probati da nastavi moj zanat, upisao je tada i muzičku školu u Pančevu, ali se posle opredelio za gradnju violina. Danas kažu da je bolji od mene a tako i treba da bude - priča Jan.

Njegove violine su poznate širom zemlje, regiona, ali i sveta, na njima sviraju Ilija Marinković, Jovan Kolunyija i mnogi drugi. Koliko Nemček u svom poslu uživa, svedoči i atmosfera u njegovoj radionici, gde su osim violina i alata i porodične fotografije, ali i dva kanarinca.

-Nisam počeo zbog toga da se obogatim, jer su to zanat i umetnost u kojima uživam. Ja kad dođem u radionicu, pustim muziku lepu, tu imam dva kanarinca, oni počnu da pevaju i tu radost ne možete kupiti novcem, to zadovoljstvo. Pogotovo kad na violinama sviraju poznata imena, pa onda kad se jave to je nešto što vam daje energiju da istrajete i nastavite dalje. Počeo sam sa 30 godina, a sad mi 76, ali ne osećam umor, radim, nemam sat, nemam mobilni, čak neki put ne znam ni koji je dan. Violina nije slučajno kraljica instrumenata, ona može i da plače i da se smeje, a ima samo četiri žice, to je instrument koji teško da će ikada biti prevaziđen - veli Jan dok mi iskapljujemo treću čašicu i kažemo da je sada ipak dosta.

Nekoliko godina (negde između 1835-1845) u komandi graničarske kompanije Kovačica, službuje do penzije znameniti Srbin, svestrani kulturni radnik, lajtant upraviteljstva Aleksandar Andrić (1816-1876). Poručnik Andrić se intenzivno bavio književnim radom i prevođenjem sa nemačkog na srpski. Pisao je pripovetke, koje su izašle i posebno, kao knjiga „Pripovetke” u Budimu 1845. godine. U Segedinu je iste 1845. godine štampao i praktičnu knjigu o uzgoju svilenih buba - proizvodnji svilenog konca. Objavio je i štampao u svojoj štampariji u Beogradu 1861-1862. dve knjige svojih i prevedenih tuđih pripovedaka, pod naslovom: „Celokupna dela Aleksandra Andrića”. Pisao je pesme i kraće literarne i istoriografske napise u tuđim i svojim listovima. 

Izdavao je i uređivao svoj politički list „Svetovid” između 1852-1870. godine, koji se seli od Temišvara, preko Beča u Beograd. U okviru tog lista izlazila su dva književna podliska: „Zimzelen” (1847-1862) i „Svetozor” (1854). Pred smrt nalazi se u Bukureštu, gde pokreće „Vostok” - srpsko-bugarski list 1874. godine. Kao angažovani i zaslužni Srbin, biran je 1848. godine u Glavni odbor Srpskog pokreta, u Sremskim Karlovcima. Postao je 1861. godine član Matice srpske u Novom Sadu, i bio kratko vreme u njenom Književnom odeljenju. Dok je živeo u Beogradu, izabran je za počasnog člana Srpskog učenog društva u Beogradu. 

Osim izradom, bavi se i rekonstrukcijom violina, a jedna od najdražih violina mu je ona rađena 1510. godine sa likom Sulejmana Veličanstvenog. 

-Znamo da je Ibrahim-paša svirao violinu, prvi oficir Sulejmana i ovo je lik Sulejmana Veličanstvenog, vrlo verno urađen i kažu da više liči ovde nego glumac koji je igrao u seriji. Zamislite to, rukom uraditi lice, to je vrlo, vrlo vešt majstor radio - kaže Jan.

Godinu dana je trajala rekonstrukcija te violine, koju mu je donela gospođa koja ju je našla na tavanu razbijenu.

Do sada je obučio 65 učenika, a interes ne manjka ni među turistima iz celog sveta, među diplomatama i ambasadorima, ali i decom. Mlađim generacijama poručuje da ne odustaju, jer se upornost vremenom i isplati…

Jan sa ponosom pokazuje i minijaturnu violinu koju je napravio za svoju unuku, zatim neke od privih gramofonskih ploča sa tradicionalnom muzikom ovdašnjih Slovaka. Za kraj nam je na jednoj od svojih violina i zasvirao nekoliko melodija.

Opraštamo se od Jana punog srca, očiju i ušiju ali i stomaka istruganog rakijom i nadamo se da će na sledećoj stanici naše posete biti nešto da prezalogaji. Nismo se prevarili, Eva Husarikova dočekala nas je sa sveže ispečenim kiflicama na koje smo se bacili još sa vrata.

Eva je jedna od najstarijih naivnih slikarki u Kovačici, nedavno je napunila 80 godina. Predmet njenog interesovanja veoma često su religiozni motivi, kao i prikazi čarobnih zimskih noći. Na platnima na zidovima njene dnevne sobe koja je ujedno i Evin atelje vidimo Adama i Evu sa zmijom i jabukom kao i prelepu scenu Hristovog rođenja na kojoj su svi akteri - beba Isus, Josif, Marija i kraljevi koji dolaze na poklonjenje Božijem sinu - u slovačkim narodnim nošnjama. Tu je i čuveni motiv Luterovog zakucavanja 95 teza o reformi crkve na vrata katedrale u Virtenbergu (1517) s tim što su i ovde svi akteri u slovačkim narodnim nošnjama a umeto katedrale na slici je Slovačka evangelistička crkva u Kovačici.

Dok idemo prema lokalnom groblju naš vodič kroz Kovačicu Pavel Babka priča nam o bogatoj istoriji ove varošice. Iako Slovaci za početak svog bitisanja u današnjoj Kovačici označavaju 1802. godinu - postoje podaci o postojanju manjih naselja još iz 1458. Slovačkoj naseobini je prethodilo manje srpsko naselje sa tim imenom. U jednom turskom dokumentu iz 1685. pominje se srpsko mesto Kovačica, na drumu između Tomaševca i Pančeva. Selo je zatim zapustelo i do kolonizovanja graničara bilo je „pustara sa dobrom travom, koju su arendatori uzimali za ispašu stoke”. Jedan deo kovačičke pustare nazivao se „Subotina pustara” sa tu iskopanim „Subotinim bunarom”, koji su dobili ime po 

Suboti Vladisavljevom, arendatoru iz Tomaševca. Posle 1751. ovde se opet naseljavaju Srbi, sada graničari iz Potisja i Pomorišja, koji će kao štacija 1767. zvanično ući u sastav Nemačko-banatskog puka u Pančevu. Po  carskom revizoru Eleru 1774. godine postoji i pustara Kovačica u Bečkerečkom distriktu. U Kovačici je rođen 1780. trgovac Petar (Stanisavljević) Rajić, koji je kao stanovnik Pešte, 1826. godine bio jedan od prvih osnivača Matice srpske. Mesto je opet opustelo, stradavši tokom austrijsko-turskog rata 1788. Slovaci evangelisti iz Ečke i drugih mesta dolaze posle 1800. na plodnu pustaru Kovačica, i stvaraju novu veliku graničarsku „štaciju”.

Kada je ukinuta banatska vojna granica u Kovačici je popisano 1873. godine: 60 Švaba (Nemaca), 15 Srba i 3.159 Slovaka. Ukupno je tada u mestu bilo 3234 stanovnika. 1905. naselje Kovačica je u Torontalskoj županiji, i u njemu živi samo 19 stanovnika Srba.

U parku kod današnje zgrade Gimnazije, 1924. otkriven je spomenik novosadskom advokatu Svetozaru Miletiću, predsedniku Srpske narodne stranke, i vođi Srba u Ugarskoj. Miletić je bio i veliki pobornik jedinstva svih Slovena i osvedočeni prijatelj Slovaka, od vremena kada se školovao na univerzitetu u Požunu (današnjoj Bratislavi). Stanovnici Kovačice okupljeni u društvu „Pokrok” - čitaonici, iskazali su svoj pijetet na delu, u povodu tada državnog praznika Vidovdana. U Kovačici je rođen 1933. i srpski književnik Brana Branislav Crnčević.

Treći i poslednji nastavak priče o Kovačici (Slovačka evangelistička crkva, Srpska pravoslavna crkva, ostale verske zajednice, groblje, Železnička stanica...) za sedam dana na istom mestu.

Robert Čoban