Утицај Лебарског сокака на живот Новог Сада: Рађање Српске Атине

Међу досељеним војницима Срби су се истицали вештинама и умећем, а привилегије које су добијали улагали су у образовање своје деце. То је и разлог зашто је Нови Сад у XVIII и XIX веку био главно средиште политичког, културног и друштвеног живота српског народа.

– Знање је оно које је утицало да овај крај почне да се развија и да већ половином XVIII века, свега педесет година од почетка градње саме Тврђаве, која је центар збивања, ми имамо слободан град, са титулом и грбом краљевског града. Како је у Београду владао све оштрији турски зулум, сва српска елита прелази овамо, знајући да ће преко Дунава имати много више слобода, да ће моћи да имају своје школе, штампају књиге... Од тада већ почиње да се назире та идеја Српске Атине – открила нам је Јелена Букуров, туристички водич из Новог Сада.

Место где су живели, састајали се и дружили сви виђенији људи тог доба био је Лебарски сокак. Некад се овде у раним јутарњим сатима ширио мирис свежег хлеба и пецива, а шегрти су носили переце нанизане на штап... Данас носи име по првом српском градоначелнику Новог Сада – Светозару Милетићу. Готово свака зграда у овој улици има културну и историјску вредност – у једној је живела велика новосадска хуманитарка Марија Трандафил, у другој је рођен Момчило Тапавица, један од учесника Првих модерних олимпијских игара и чувени архитекта који је пројектовао зграду Матице српске.

Ту, у Лебарском сокаку, је била и лекарска ординација нашег чувеног песника и педијатра Јована Јовановића Змаја. У овој улици родио се и први Слободан – Слободан Јовановић, политиколог, историчар и председник владе, али и Аница Савић Ребац, преводилац, књижевница, историчарка филозофије и угледна хеленисткиња... И тако дуж читаве улице, на сваком кораку, налазе се записи из прошлости.

– Зграде су сачуване, све које видимо су у облику у којем су и биле направљене. Говоримо о другој половини XIX века, пошто је Нови Сад страшно страдао у Мађарској револуцији 1849. године. Тада је 80 процената града уништено, а 15.000 људи погинуло током три дана. Већина зграда које видимо је грађено након 1849. године – објаснила нам је Јелена Букуров.

У то време, можда више него данас, кафане су биле главна састајалишта, места договарања, па и одлучивања о важним друштвеним, а и политичким питањима. У Милетићевој улици се налази и најстарија кафана у Новом Саду.

– Кафана „Липа“ основана 1880. године, али у Лебарском сокаку је била и кафана „Камила“ у којој су се окупљали великани Лаза Костић, Светозар Милетић, Урош Предић... Ту су били људи из свих области културног живота Новог Сада, од политичара до песника и уметника. Била су то важна места за наш друштвени живот – упутила нас је Јелена Букуров.

Из кафане потиче и анегдота везана за Лазу Костића којем су млади писци или аматери доносили своје песме да их процени и да свој суд. Читајући њихове песме, седећи за столом у кафани, Лаза Костић је обично говорио „свака строфа катастрофа“. Има још оваквих прича из кафане.

– У једној од кућа је наш најдражи дечји песник Јован Јовановић Змај, који је био и лекар имао своју ординацију где је лечио људе бесплатно. Ординација је била одмах поред је кафане „Камила“ где се пиво точило из чесме. Змај препише рецепт, а пацијент оде да се „опорави“ у оближњу кафану, па се говорило да се он заправо лечи „чесмом“ – открила нам је Јелена Букуров, туристички водич из Новог Сада.

У Милетићевој улици налази се и тек благи нагиб, који се тешко може назвати узвишењем, али, занимљиво, то је највиша тачка у граду. Цела улица заиста је вредна ризница у којој архитектура и грађевине осликавају прошлост и чувају је од заборава. Ипак, људи заборављају и мало је Новосађана који свакодневно пролазе овом улицом, а да знају њен значај. При том, измењена је унутрашњост сваке зграде и у њима сада главу реч имају пословни објекти, а нигде нема табле која би указивала коме је зграда некада припадала, ко је знаменит у њој живео или радио... Требало би да се више поносимо нашом прошлошћу, јер она је учинила да Нови Сад постане културно средиште Војводине.

Текст и фото: М. Јабланов Стојановић