Uticaj Lebarskog sokaka na život Novog Sada: Rađanje Srpske Atine

Među doseljenim vojnicima Srbi su se isticali veštinama i umećem, a privilegije koje su dobijali ulagali su u obrazovanje svoje dece. To je i razlog zašto je Novi Sad u XVIII i XIX veku bio glavno središte političkog, kulturnog i društvenog života srpskog naroda.

– Znanje je ono koje je uticalo da ovaj kraj počne da se razvija i da već polovinom XVIII veka, svega pedeset godina od početka gradnje same Tvrđave, koja je centar zbivanja, mi imamo slobodan grad, sa titulom i grbom kraljevskog grada. Kako je u Beogradu vladao sve oštriji turski zulum, sva srpska elita prelazi ovamo, znajući da će preko Dunava imati mnogo više sloboda, da će moći da imaju svoje škole, štampaju knjige... Od tada već počinje da se nazire ta ideja Srpske Atine – otkrila nam je Jelena Bukurov, turistički vodič iz Novog Sada.

Mesto gde su živeli, sastajali se i družili svi viđeniji ljudi tog doba bio je Lebarski sokak. Nekad se ovde u ranim jutarnjim satima širio miris svežeg hleba i peciva, a šegrti su nosili perece nanizane na štap... Danas nosi ime po prvom srpskom gradonačelniku Novog Sada – Svetozaru Miletiću. Gotovo svaka zgrada u ovoj ulici ima kulturnu i istorijsku vrednost – u jednoj je živela velika novosadska humanitarka Marija Trandafil, u drugoj je rođen Momčilo Tapavica, jedan od učesnika Prvih modernih olimpijskih igara i čuveni arhitekta koji je projektovao zgradu Matice srpske.

Tu, u Lebarskom sokaku, je bila i lekarska ordinacija našeg čuvenog pesnika i pedijatra Jovana Jovanovića Zmaja. U ovoj ulici rodio se i prvi Slobodan – Slobodan Jovanović, politikolog, istoričar i predsednik vlade, ali i Anica Savić Rebac, prevodilac, književnica, istoričarka filozofije i ugledna helenistkinja... I tako duž čitave ulice, na svakom koraku, nalaze se zapisi iz prošlosti.

– Zgrade su sačuvane, sve koje vidimo su u obliku u kojem su i bile napravljene. Govorimo o drugoj polovini XIX veka, pošto je Novi Sad strašno stradao u Mađarskoj revoluciji 1849. godine. Tada je 80 procenata grada uništeno, a 15.000 ljudi poginulo tokom tri dana. Većina zgrada koje vidimo je građeno nakon 1849. godine – objasnila nam je Jelena Bukurov.

U to vreme, možda više nego danas, kafane su bile glavna sastajališta, mesta dogovaranja, pa i odlučivanja o važnim društvenim, a i političkim pitanjima. U Miletićevoj ulici se nalazi i najstarija kafana u Novom Sadu.

– Kafana „Lipa“ osnovana 1880. godine, ali u Lebarskom sokaku je bila i kafana „Kamila“ u kojoj su se okupljali velikani Laza Kostić, Svetozar Miletić, Uroš Predić... Tu su bili ljudi iz svih oblasti kulturnog života Novog Sada, od političara do pesnika i umetnika. Bila su to važna mesta za naš društveni život – uputila nas je Jelena Bukurov.

Iz kafane potiče i anegdota vezana za Lazu Kostića kojem su mladi pisci ili amateri donosili svoje pesme da ih proceni i da svoj sud. Čitajući njihove pesme, sedeći za stolom u kafani, Laza Kostić je obično govorio „svaka strofa katastrofa“. Ima još ovakvih priča iz kafane.

– U jednoj od kuća je naš najdraži dečji pesnik Jovan Jovanović Zmaj, koji je bio i lekar imao svoju ordinaciju gde je lečio ljude besplatno. Ordinacija je bila odmah pored je kafane „Kamila“ gde se pivo točilo iz česme. Zmaj prepiše recept, a pacijent ode da se „oporavi“ u obližnju kafanu, pa se govorilo da se on zapravo leči „česmom“ – otkrila nam je Jelena Bukurov, turistički vodič iz Novog Sada.

U Miletićevoj ulici nalazi se i tek blagi nagib, koji se teško može nazvati uzvišenjem, ali, zanimljivo, to je najviša tačka u gradu. Cela ulica zaista je vredna riznica u kojoj arhitektura i građevine oslikavaju prošlost i čuvaju je od zaborava. Ipak, ljudi zaboravljaju i malo je Novosađana koji svakodnevno prolaze ovom ulicom, a da znaju njen značaj. Pri tom, izmenjena je unutrašnjost svake zgrade i u njima sada glavu reč imaju poslovni objekti, a nigde nema table koja bi ukazivala kome je zgrada nekada pripadala, ko je znamenit u njoj živeo ili radio... Trebalo bi da se više ponosimo našom prošlošću, jer ona je učinila da Novi Sad postane kulturno središte Vojvodine.

Tekst i foto: M. Jablanov Stojanović