У Србији се рециклира мање од петине електронског отпада
Просечан грађанин на глобалном нивоу сваке године баци око 7 килограма електронског отпада чиме се ствара 50 милиона тона отпадног материјала са преко 1.000 различитих хемијских супстанци, од којих су многе штетне по здравље људи и угрожавају животну средину.
Због брзог застаревања производа, ова врста отпада настаје у огромним количинама, које већ годинама уназад расту за по 4-5 процента годишње што га чини убедљиво најбржерастућим отпадом у светским оквирима.
Према прописима, због својих карактеристика, електронски отпад је издвојен из комуналног и третира се као „опасан“. То је пре свега због присуства метала који могу бити опасни по животну средину и здравље човека, али и због бројних течности које се могу наћи у неким одбаченим уређајима или опреми, а које могу бити токсичне, често и канцерогене.
Код нас се електрични и електронски отпад третира у неколико центара за рециклажу и откуп метала или се извози у иностранство. Међутим, према подацима којима се располаже, још увек највећи део, односно најмање три четвртине електронског отпада завршава на класичним депонијама смећа али и оним дивљим чиме расте опасност да дође до загађења воде и земљишта.
И на светском нивоу рециклира се само петина овог отпада што је прилично поражавајући податак. Охрабрује што се појављују прве фабрике које ће злато, сребро, бакар, паладијум и друге метале производити искључиво од електронског и електричног отпада.
Електронски и електрични отпад који се покупи од грађана се пре свега сортира, одлаже и налази категорију у којој припада и након тога се одвози у рециклажне центре који углавном нуде и услуге превоза. Тамо се најчешће врши додатно сортирање и раздвајање материјала који су одмах спремни за рециклажу од оних које треба даље третирати.
Код нас за сада нема детаљније прераде електронског отпада тако да одмах у домаћу рециклажу иду пластика, неки метали, папир, стакло, док за друге материјале нема решења.
Постојећа технологија омогућава да се рециклажом рачунарског отпада од 30 килограма, може добити око 25 килограма употребљиве сировине што је прилично висока искоришћеност, али се технологија у овом сектору тек развија и претпоставља се да ће се проценат искоришћености материјала из отпада повећавати.
Као један од мера којом би се повећала количина скупљеног електричног отпада, најчешће се помиње потенцијална стимулација грађана од стране државе да сав електро отпад предају оператерима. Осим тога предлаже се да се превоз овог отпада грађанима не наплаћује као и да
се у свакој општини у Србији отвори центар за сакупљање те врсте отпада где би се омогућило грађанима да када купују нове производе могу да врате старе уређаје.
Као битна ствар се истиче додатна едукација у школама, али и другим јавним институцијама јер је потребно остварити утицај на све генерације.
Сигурно је неопходно радити на подизању свести грађана о значају рециклаже и заштити животне средине, али без конкретних стимуланса и нових законских прописа о одлагању отпада, рециклажа електронског отпада у Србији ће се много спорије развијати.
Према ценовницима неколико рециклажних центара, уз бесплатан превоз, за стари фрижидер се плаћа од 600 до 1000 динара, за веш машине од 500 до 800, шпорети су од 400 до 600 динара, стари телевизори од 100 до 300, стари бојлери од 300 до 400 динара. Расходоване машине за прање суђа се откупљују по цени од 500 до 700 динара, кућишта рачунара су од 500 до 1.000, микроталасна 300, монитори од 300 до 800 динара. За климу се плаћа око хиљаду динара, за штампаче од 300 до 1000, док су већи фрижидери са замрзивачем око 1.500 динара…
Н. П.