U Srbiji se reciklira manje od petine elektronskog otpada

Zbog brzog zastarevanja proizvoda, ova vrsta otpada nastaje u ogromnim količinama, koje već godinama unazad rastu za po 4-5 procenta godišnje što ga čini ubedljivo najbržerastućim otpadom u svetskim okvirima.

Prema propisima, zbog svojih karakteristika, elektronski otpad je izdvojen iz komunalnog i tretira se kao „opasan“. To je pre svega zbog prisustva metala koji mogu biti opasni po životnu sredinu i zdravlje čoveka, ali i zbog brojnih tečnosti koje se mogu naći u nekim odbačenim uređajima ili opremi, a koje mogu biti toksične, često i kancerogene.

Kod nas se električni i elektronski otpad tretira u nekoliko centara za reciklažu i otkup metala ili se izvozi u inostranstvo. Međutim, prema podacima kojima se raspolaže, još uvek najveći deo, odnosno najmanje tri četvrtine elektronskog otpada završava na klasičnim deponijama smeća ali i onim divljim čime raste opasnost da dođe do zagađenja vode i zemljišta.

I na svetskom nivou reciklira se samo petina ovog otpada što je prilično poražavajući podatak. Ohrabruje što se pojavljuju prve fabrike koje će zlato, srebro, bakar, paladijum i druge metale proizvoditi isključivo od elektronskog i električnog otpada.

Elektronski i električni otpad koji se pokupi od građana se pre svega sortira, odlaže i nalazi kategoriju u kojoj pripada i nakon toga se odvozi u reciklažne centre koji uglavnom nude i usluge prevoza. Tamo se najčešće vrši dodatno sortiranje i razdvajanje materijala koji su odmah spremni za reciklažu od onih koje treba dalje tretirati.

Kod nas za sada nema detaljnije prerade elektronskog otpada tako da odmah u domaću reciklažu idu plastika, neki metali, papir, staklo, dok za druge materijale nema rešenja.

Postojeća tehnologija omogućava da se reciklažom računarskog otpada od 30 kilograma, može dobiti oko 25 kilograma upotrebljive sirovine što je prilično visoka iskorišćenost, ali se tehnologija u ovom sektoru tek razvija i pretpostavlja se da će se procenat iskorišćenosti materijala iz otpada povećavati.

Kao jedan od mera kojom bi se povećala količina skupljenog električnog otpada, najčešće se pominje potencijalna stimulacija građana od strane države da sav elektro otpad predaju operaterima. Osim toga predlaže se da se prevoz ovog otpada građanima ne naplaćuje kao i da

se u svakoj opštini u Srbiji otvori centar za sakupljanje te vrste otpada gde bi se omogućilo građanima da kada kupuju nove proizvode mogu da vrate stare uređaje.

Kao bitna stvar se ističe dodatna edukacija u školama, ali i drugim javnim institucijama jer je potrebno ostvariti uticaj na sve generacije.

Sigurno je neophodno raditi na podizanju svesti građana o značaju reciklaže i zaštiti životne sredine, ali bez konkretnih stimulansa i novih zakonskih propisa o odlaganju otpada, reciklaža elektronskog otpada u Srbiji će se mnogo sporije razvijati.

Prema cenovnicima nekoliko reciklažnih centara, uz besplatan prevoz, za stari frižider se plaća od 600 do 1000 dinara, za veš mašine od 500 do 800, šporeti su od 400 do 600 dinara, stari televizori od 100 do 300, stari bojleri od 300 do 400 dinara. Rashodovane mašine za pranje suđa se otkupljuju po ceni od 500 do 700 dinara, kućišta računara su od 500 do 1.000, mikrotalasna 300, monitori od 300 do 800 dinara. Za klimu se plaća  oko hiljadu dinara, za štampače od 300 do 1000, dok su veći frižideri sa zamrzivačem oko 1.500 dinara…

 N. P.