Филмови „Сигурно мјесто“ и „Стриц“ на репертоарима домаћих биоскопа

Локализујући их по земљи порекла, иако су у савременој европској кинематографији готово сви филмови међународне копродукције, „Стриц“ и „Сигурно мјесто“ би се могли назвати новим хрватским филмовима, а заправо су изразито ауторски и имају свој властити печат, што их издваја у мору других, поготово комерцијалнијих остварења.

Заједничка карактеристика им је и то да би се могли окарактерисати као психолошки. „Стриц“ је више трилер, док је „Сигурно мјесто“ драма. И један и други имају елементе фантастике, дискретно али и врло директно упаковане као елеменат који отвара више могућих значења приказаног.

У филму „Стриц“ Капца и Мардешића, фантастика се огледа у томе што једна породица Божић слави у сред лета. И ради то сваки дан. Изостављајући профилисање ликова, називајући их једноставно Отац, Мајка, Син, Сестра, изостављајући експлицитно и географску, па и временску одредницу, аутори чине да филм може да се посматра из много више углова, готово као општа ствар – догађа се свима, свуда и у сва времена.

У фокусу радње је Стриц, бриљантна рола Предрага Микија Манојловића, који је практично иницијатор и разлог одржања бизарне радње и начина живота његове породице – жеље да једном по повратку из Немачке где ради као гастарбајтер, заједно са својима доживи савршен Божић. То подразумева да су малом порасле длаке на јајцима, да снајка не носи грудњак, да је брацо задовољан животом и није отеглио стомак, да је пурица савршено печена, па и то да је домољубива емоција слободна, а не шћућурена под столом. Иза овога, последично се крије, односно представља узроке, низ фрустрација на које се може реферисати системом претпоставки: време радње – осамдесете године прошлог века, земља – Југославија, породица – као и свака друга... Отуд сви проблеми. Међутим, у овом филму ништа није као што изгледа, а управо то је један од његових основних квалитета.

Бриљантан није само Мики Манојловић као загонетни покретач свих збивања. Бирљантна је и камера, фотографија, бриљантан је и костим, сценографија, а највише плени оно што је све време у првом плану филма – глума, односно психолошко стање ликова чије емоције, мисли и понашање нешто видно разара, а гледаоци полако постају саучесници у томе. Ивану Рошчић ко је имао среће да упозна још пре каријере на филму, у позоришту, као девојчицу у „Александри Зец“ Оливера Фрљића (ХКД Ријека) или девојку у „Мртвим финим ?евојкама“ Мате Матишића и Далибора Матанића (Гавела, Загреб), зна да је реч о изванредној глумици, која је сада само потврдила свој статус и допунила га улогом зреле жене, Мајке. Горана Богдана, може се рећи, већ скоро сви знају, а овај Отац му је посебан, јер је реч о потпуно погубљеном мушкарцу, деградираном у сваком смислу, без зрна наде да ће да се избори за било шта...

„Сигурно мјесто“ много пак више подсећа на једног другог Богдановог оца, оног у истоименом филму Срдана Голубовића. Упорно се наметао овај, рекло би се други план, инертности и спорости система кад је реч о хитним, породичним интервенцијама и систематској подршци људима у невољи, иако је Јурај Леротић у први план готово на документаристички начин ставио латентно личну драму о братовљевој болести, па и смрти. Елеменат фантастике у овој причи је збуњујући, гледаоца тера да све време размишља да ли се све што се види догодило стварно.

Бруно (Јурај Леротић) и Дамир (Горан Марковић) су браћа. Имају још само Матер (Сњежана Синовчић), а радња филма прати њихову борбу за живот док се након инцидента у Загребу враћају кући у Сплит. У то је углавном умешана полиција, затим доктори, а осим у уводној и последњој сцени, својеврсној апокрифној назнаци, на филму се више не види ниједна жива душа осим њих. Све ово може да делује веома чудно, а заправо остаје да уходи онога ко је с пажњом гледао филм. И наставља да тражи одговоре.

На пример, зашто скоро сваку сцена у филму „Сигурно мјесто“ Јурај Леротић снима тако да се виде рамови, делови зидова, врата, преградна стакла, ретровизори? Камера готово да се шуња како би ухватила делиће нечијих разговора. Личне особине, мотиве, дубинске разлоге и начин функционисања, иако се сам филм уопште не труди да нам то објасни и представи – зашто је неко или нешто баш такво какво се приказује. Ето то наговештава Леротић, као да ми и филмом можемо само делимично допрети до нечије психе, до природе, па и друштва, у којем је данас веома тешко пронаћи било какво сигурно место.

Сигурно је само то што чињеница да ове филмове из Хрватске можемо да гледамо без превода, означава чињеницу да њихов индивидуални, породични, политички и социјални садржај, један кроз један важи и овде у Србији.

        Игор Бурић