Filmovi „Sigurno mjesto“ i „Stric“ na repertoarima domaćih bioskopa

Lokalizujući ih po zemlji porekla, iako su u savremenoj evropskoj kinematografiji gotovo svi filmovi međunarodne koprodukcije, „Stric“ i „Sigurno mjesto“ bi se mogli nazvati novim hrvatskim filmovima, a zapravo su izrazito autorski i imaju svoj vlastiti pečat, što ih izdvaja u moru drugih, pogotovo komercijalnijih ostvarenja.

Zajednička karakteristika im je i to da bi se mogli okarakterisati kao psihološki. „Stric“ je više triler, dok je „Sigurno mjesto“ drama. I jedan i drugi imaju elemente fantastike, diskretno ali i vrlo direktno upakovane kao elemenat koji otvara više mogućih značenja prikazanog.

U filmu „Stric“ Kapca i Mardešića, fantastika se ogleda u tome što jedna porodica Božić slavi u sred leta. I radi to svaki dan. Izostavljajući profilisanje likova, nazivajući ih jednostavno Otac, Majka, Sin, Sestra, izostavljajući eksplicitno i geografsku, pa i vremensku odrednicu, autori čine da film može da se posmatra iz mnogo više uglova, gotovo kao opšta stvar – događa se svima, svuda i u sva vremena.

U fokusu radnje je Stric, briljantna rola Predraga Mikija Manojlovića, koji je praktično inicijator i razlog održanja bizarne radnje i načina života njegove porodice – želje da jednom po povratku iz Nemačke gde radi kao gastarbajter, zajedno sa svojima doživi savršen Božić. To podrazumeva da su malom porasle dlake na jajcima, da snajka ne nosi grudnjak, da je braco zadovoljan životom i nije oteglio stomak, da je purica savršeno pečena, pa i to da je domoljubiva emocija slobodna, a ne šćućurena pod stolom. Iza ovoga, posledično se krije, odnosno predstavlja uzroke, niz frustracija na koje se može referisati sistemom pretpostavki: vreme radnje – osamdesete godine prošlog veka, zemlja – Jugoslavija, porodica – kao i svaka druga... Otud svi problemi. Međutim, u ovom filmu ništa nije kao što izgleda, a upravo to je jedan od njegovih osnovnih kvaliteta.

Briljantan nije samo Miki Manojlović kao zagonetni pokretač svih zbivanja. Birljantna je i kamera, fotografija, briljantan je i kostim, scenografija, a najviše pleni ono što je sve vreme u prvom planu filma – gluma, odnosno psihološko stanje likova čije emocije, misli i ponašanje nešto vidno razara, a gledaoci polako postaju saučesnici u tome. Ivanu Roščić ko je imao sreće da upozna još pre karijere na filmu, u pozorištu, kao devojčicu u „Aleksandri Zec“ Olivera Frljića (HKD Rijeka) ili devojku u „Mrtvim finim ?evojkama“ Mate Matišića i Dalibora Matanića (Gavela, Zagreb), zna da je reč o izvanrednoj glumici, koja je sada samo potvrdila svoj status i dopunila ga ulogom zrele žene, Majke. Gorana Bogdana, može se reći, već skoro svi znaju, a ovaj Otac mu je poseban, jer je reč o potpuno pogubljenom muškarcu, degradiranom u svakom smislu, bez zrna nade da će da se izbori za bilo šta...

„Sigurno mjesto“ mnogo pak više podseća na jednog drugog Bogdanovog oca, onog u istoimenom filmu Srdana Golubovića. Uporno se nametao ovaj, reklo bi se drugi plan, inertnosti i sporosti sistema kad je reč o hitnim, porodičnim intervencijama i sistematskoj podršci ljudima u nevolji, iako je Juraj Lerotić u prvi plan gotovo na dokumentaristički način stavio latentno ličnu dramu o bratovljevoj bolesti, pa i smrti. Elemenat fantastike u ovoj priči je zbunjujući, gledaoca tera da sve vreme razmišlja da li se sve što se vidi dogodilo stvarno.

Bruno (Juraj Lerotić) i Damir (Goran Marković) su braća. Imaju još samo Mater (Snježana Sinovčić), a radnja filma prati njihovu borbu za život dok se nakon incidenta u Zagrebu vraćaju kući u Split. U to je uglavnom umešana policija, zatim doktori, a osim u uvodnoj i poslednjoj sceni, svojevrsnoj apokrifnoj naznaci, na filmu se više ne vidi nijedna živa duša osim njih. Sve ovo može da deluje veoma čudno, a zapravo ostaje da uhodi onoga ko je s pažnjom gledao film. I nastavlja da traži odgovore.

Na primer, zašto skoro svaku scena u filmu „Sigurno mjesto“ Juraj Lerotić snima tako da se vide ramovi, delovi zidova, vrata, pregradna stakla, retrovizori? Kamera gotovo da se šunja kako bi uhvatila deliće nečijih razgovora. Lične osobine, motive, dubinske razloge i način funkcionisanja, iako se sam film uopšte ne trudi da nam to objasni i predstavi – zašto je neko ili nešto baš takvo kakvo se prikazuje. Eto to nagoveštava Lerotić, kao da mi i filmom možemo samo delimično dopreti do nečije psihe, do prirode, pa i društva, u kojem je danas veoma teško pronaći bilo kakvo sigurno mesto.

Sigurno je samo to što činjenica da ove filmove iz Hrvatske možemo da gledamo bez prevoda, označava činjenicu da njihov individualni, porodični, politički i socijalni sadržaj, jedan kroz jedan važi i ovde u Srbiji.

        Igor Burić