Љубазни људи и даље постоје
Једва сам се опростила од свог „топлог” кревета, прекривеног са три ћебета, у чврстој нади да ћу се загрејати попут фуруне, али ми, јел’те, по ко зна који пут није успело. Тако, залеђена као коцкица леда, напуштам свој стан и улазим аутобус број осам. Попут немог посматрача, стојим и гледам ситуацију каквој, заправо, нисам дуго присуствовала.
На станици улазе две баке које су се, како се могло чути у причи, запутиле код лекара на преглед. Две средњошколке им истог тренутка по њиховом доласку устају и уступају места да седну. Госпође су тај гест одбиле јер им је било лакше да стоје, пошто се неће возити дуго, али одушевљење нису могле сакрити. Прво су се неколико минута дивиле томе што постоје тако дивна деца, која, покушаћу да цитирам, „размишљају о њиховим уморним ногама”, иако се једна хвали како се осећа веома витално ових дана. Затим су осталим људима у аутобусу почеле да представљају девојке као фину децу, за пример, па и мени, која сам стајала недалеко од њих, тражећи све време неку потврду да се слажем са њима.
Један свакодневни гест се, очигледно, претворио у мисаону именицу: због чега су љубазност и лепо васпитање толико страни данашњици?
Наташа Станојчић