Ljubazni ljudi i dalje postoje
Jedva sam se oprostila od svog „toplog” kreveta, prekrivenog sa tri ćebeta, u čvrstoj nadi da ću se zagrejati poput furune, ali mi, jel’te, po ko zna koji put nije uspelo. Tako, zaleđena kao kockica leda, napuštam svoj stan i ulazim autobus broj osam. Poput nemog posmatrača, stojim i gledam situaciju kakvoj, zapravo, nisam dugo prisustvovala.
Na stanici ulaze dve bake koje su se, kako se moglo čuti u priči, zaputile kod lekara na pregled. Dve srednjoškolke im istog trenutka po njihovom dolasku ustaju i ustupaju mesta da sednu. Gospođe su taj gest odbile jer im je bilo lakše da stoje, pošto se neće voziti dugo, ali oduševljenje nisu mogle sakriti. Prvo su se nekoliko minuta divile tome što postoje tako divna deca, koja, pokušaću da citiram, „razmišljaju o njihovim umornim nogama”, iako se jedna hvali kako se oseća veoma vitalno ovih dana. Zatim su ostalim ljudima u autobusu počele da predstavljaju devojke kao finu decu, za primer, pa i meni, koja sam stajala nedaleko od njih, tražeći sve vreme neku potvrdu da se slažem sa njima.
Jedan svakodnevni gest se, očigledno, pretvorio u misaonu imenicu: zbog čega su ljubaznost i lepo vaspitanje toliko strani današnjici?
Nataša Stanojčić