ОкоТВоко: Добро да није веће зло

Некако у то време је свирала песма групе „Лексингтон” – „Добро да није веће зло”, док је Јелена Гавриловић говорила Тончију Хуљићу да је програм кренуо. Било ми је жао што видех мог омиљеног композитора у улози која му није стајала. Али било је лепо видети Бору Ђорђевића. Бора никад није имао чистију косу. Лепо је што се регион ујединио рече Констракта. Бора и Тончи заједно. То у Сплиту нико неће замерити. Да је био и Оливер који никад није хтео у Арену, било би другачије. Али шта ћемо, него да верујемо  кликовима и лајковима. Не верује томе ни Војаж који је имао невиђену трему пред новогодишњи наступ испред Скупштине. Трендови су донели некој новој деци шансу да имају милионске прегледе али да ли ће они имати снагу звезда које су се појављивале на „Оскару популарности”?

Ако је Александра Пријовић хит године онда је објективно да Ацо Пејовић изведе песму миленијума „Поноћ је”. А где је Жељко Самарџић, нисам видео ни Здравка Чолића... Да ли су сви на броју били на „Оскарима популарности”? Као онда кад их је организовао Зоран Предић који није петнаест година међу нама. Време се променило. Иако сви знате да ја обожавам и Јелену Розгу, Петра Грашу и Тончија Хуљића, чињеница је да један Мирослав Илић пуни сам Арену. Био сам у тој Арени када смо организовали Евровизију, кад су се заљубили Јована Јанковић и Жељко Јоксимовић. Све је исто само Броза нема, и на жалост „Дугме” више не може ни Брега да окупи. Они за које се кликћу лајкови, не морају бити најпопуларнији. На Твитеру, Фејсбуку, водио се прави рат. Али добар је онај догађај који никога не оставља равнодушним, да цитирам Мац awards.

„Да ли је ово заправо неуспела генерална проба? Ко су ови људи? Чему ово служи? Кад ће крај? Где су звезде и публика?”, написао је колега и стари радијски вук Синиша Милошевић. Ми који нешто и приметимо имаћемо статус оно двоје дедица који су били у „Мапет шоу”-у. С обзиром на то каква је ситуација у региону, како је напето у свету, шта смо све прочитали о мржњи - увек кажем добро да није веће зло. Честитке организаторима што су успели да направе спектакуларни црвени тепих, то није лако. Свака одлука да се направи нешто ново у Београду је за похвалу. Али у питању је медијска шарена лажа. Јер уметница мора бити здрава и једино је она певала уживо а добила је млак аплауз. Након Евровозије сам питао медије зашто је нисте дочекали као победницу, кад нас је лепо представила.

Поводом тога ко су заиста звезде - сама Зорица Брунцлик ће да напуни Арену. Још ако доведе и Весну Змијанац, биће „Идем преко земља Србије”. Мирослав Илић ће као и Дино Мерлин да напуни Арену јер „Луцкаста си ти, такав сам и ја”. Знам да је у природи медија да буде хлеба и игара, али и хлеб је све скупљи, као и кифле. И у Загребу, Сарајеву као и у Београду. Уз овакву музику ми смо на дуже стазе награбусили. Не знам шта је спасење. Ту не може помоћи ни Марија Магдалена коју је уместо Дорис певала Јелена Розга. Зашто Дорис није певала, имате право три пута да погађате. Али био је црвени тепих, било је на стотину телевизија, на стотину новинара. Сви су причали, сви су гледали. Што је већи сјај на црвеном тепиху, то је тужније на Јутјубу и кад узмете даљински. Али пошто живимо у свету лицемерних, где се понекад нема право на сопствено мишљење па и кад је естрада у питању. Све шљашти а ми смо духовно све празнији. Што би отпевала Сека Алексић: „Ко да сутра не постоји”. Добро да није неко веће зло.

Александар Филиповић