Из архива града: Белакутска опатија на Петроварадинској стени
Белакут је средњовековни манастир цистерцитског католичког реда из 13. века, који се налазио на простору данашњег дела Петроварадинске тврђаве под називом Мајур, на месту „где се Студена долина спаја с долином Роковог потока, између лесног терена и алувијалне равни”, како је описано у списима.
Према речима директора Историјског архива града Петра Ђурђева, први писац историје Новог Сада Мелхиор Ердујхељи забележио је да је угарски краљ Бела Четврти присвојио сва добра тадашњег господара новосадског атара Петера Терефија, јер му је убио мајку, краљицу Гертруду.
– Бела Четврти је 1235. године довео монахе из чувеног манастира Троафонтена, из покрајине Шампањ у Француској, и населио их у Петроварадин, у некадашњу општину Екерду (Окорд) – каже Ђурђев. – Они су те године, на Петроварадинској стени, изградили опатију и назвали је Белакут, по свом патрону Бели, што на мађарском значи Белин бунар.
Сматра се да је управо тада изграђена већа тврђава и велики бунар. Монаси су затим изградили манастир Белакут, и то уз дозволу краља и касније, након напада Татара, додатно га утврђивали. Између 1247. и 1252. године, изграђени су зидови манастира који су током средњег века представљали право утврђење.
Даровним писмом 24. јуна 1237. године Бела Четврти је Белакутској опатији поклонио добра у Срему и Јужној Бачкој, са шумама, воденим токовима, адама, плодном и запуштеном земљом. На месту данашњег Новог Сада опатија је добила Петурварад, град на левој обали Дунава, са тамошњом краљевском палатом, као и три суседна села Горњи и Доњи Зајол (Сајлово) и Биваљош, потом Ченеј, Руменку и Бакшу с околним, мањим местима.
– То је уједно и најстарији досад пронађени писани извор, који говори о средњовековним насељима на простору данашњег града Новог Сада, а чува се у будимпештанском архиву – истиче Ђурђев. – Под Петроварадином се мисли на стари Петроварадин на бачкој страни, који се звао Петурварад, Варадинци и Варош Варад и који је лежао, наводно, „према Петроварадину, као што Земун лежи према Београду”. Ту су наводно били скела и вашариште, где су се размењивали пољопривредни производи и сакупљао десетак за опатију у Петроварадину. Зато се у угарским повељама почетком 16. века често назива и Варош варад.
Манастир је постојао све до продора Турака. Након Мохачке битке 1526. године и пораза угарске војске, ови крајеви су опустошени, а Турцима је припао посед Белакутске опатије.
С. Ковач
