Бранка Пујић: Љубав мења свет набоље

У овој серији од десет епизода, насталој на основу сценарија филма „Ала је леп овај свет”, али у, како су то аутори раније најавили, потпуно другачијој верзији, игра мајку познате телевизијске водитељке Уне, која се у потрази за самом собом судбински сусреће са даровитим, али неафирмисаним филмским редитељем Батом Крстићем. Радмила, коју тумачи Бранка Пујић, гура своју ћерку Уну у све оно што је она за живота пропустила. Како је оценила чувена дива српског глумишта, ова серија помало је измештена у посматрању стварности, а сценарио за ову причу посебно јој се допао јер носи једну лепу и топлу поруку у тој сталној потрази за смислом живота.

– Сценарио јесте бајковит, има ту неку нежну ноту, али иза тога стоји и озбиљна порука. Драго ми је да је публика тако лепо реаговала на то гледајући наш филм „Ала је леп овај свет”, који је другачији од серије и што је сем осмеха из биоскопа понела још понешто. Оно што сам видела као потенцијал док сам читала сценарио се и остварило. Када сам читала сценарио много ми се допао јер сам сем тог бајковитог дела видела и неку врсту ангажованости тог текста у односу на свет у којем живимо. Ала је леп овај свет... али леп је ако доживимо метаморфозу, као што се то деси ликовима у нашој серији коју ћете гледати. Сви они, што је најважније, успевају да направе промену у свом животу набоље, што је, у ствари, смисао живота - да се мењамо набоље и да будемо промена коју желимо свету, као што је то Ганди својевремено рекао – прича глумица Бранка Пујић за Дневников ТВ магазин.

Кажете да сви ликови у овој серији доживљавају промену. Какву врсту метаморфозе доживи та амбициозна Унина мајка Радмила, коју тумачите?

– Нажалост, Радмила је једини лик који не доживи метаморфозу (смех). Она ће имати више простора у серији „Шетња са лавом” него што је имала у филму „Ала је леп овај свет”, а видећемо шта ће са њом бити у неком следећем серијалу, јер наш колега и аутор сценарија Андреј Шепетковски већ пише и планира наставак ове приче. У овом тренутку и овом делу серије Радмила је једини лик који не доживи метаморфозу, мада и то има своје разлоге. Она је један врло реалан лик, гледа од чега се живи, колико је два плус два. Дводимензионална је, нема ту много размишљања. Изузетно је амбициозна, зна шта хоће и само граби.

Јесте ли некога из свог живота имплементирали у тај лик будући да су ситуације у којима се она налази врло реалне у том односу између амбициозне мајке и детета које је у неку руку неиспуњено?

– Нисам имала неки узор него сам следила интуитивно неки свој глумачки осећај како би требало то да изгледа на крају да би прича у целини била што боља јер важно је било да та мајка, коју играм, буде толико амбициозна, јер она је замислила шта би њену ћерку могло да учини срећном, што је далеко од онога што њену Уну заиста и чини срећном. И тај њихов однос је врло добро приказан у нашој причи јер некада су деца често жртве родитељских амбиција, они своје неке неостварене жеље покушавају да остваре кроз своју децу и дубоко их због тога, у најбољој намери, унесреће. Радмила не може другачије да размишља, она тако види свој и Унин свет и она само гура, али је лепо да су главни ликови доживели највећу метаморфозу и то је оно што нас је оплеменило у овој причи.  

У најави филма, а сада и серије, стоји да ова прича враћа веру у љубав. Јесмо ли се заиста удаљили од неких основних људских вредности када нешто тако универзално ипак мора да се потцрта и да нас подсети, врати „у колосек”?

– Јесте, заборавили смо на њих, нажалост, у целој овој трци за новцем. Чини ми се да је све некако постало само интерес! Људи се данас друже углавном из интереса и све што раде чине то из неког интереса, што је потпуно погрешна мотивација. Људи заборављају, у ствари, колико је лепо бити добар, колико је највеће богатство имати добре пријатеље, бити окружен добрим људима, бити окружен љубављу, давати љубав и исто је тако примати. Мислим да је и то порука наше серије - да је љубав све, а да је без љубави све ништа! И то је велика истина.

Можемо ли онда за вас рећи да сте једна од оних особа које до краја верују да ће љубав спасити свет?

– Апсолутно. Ја сам непоправљиви романтик и верујем да љубав мења свет набоље. И верујем да, када бисмо се сви мало потрудили, да би се све те енергије удружиле и сусреле у једној тачки у којој би овај свет заиста био бољи. Онда бисмо и могли рећи: „Ала је леп овај свет”!

Будући да се серија, између осталог, бави и страдањем стваралаца, те потрагом за смислом стваралаштва и уметности, шта бисте рекли да ли је она данас више тражена у односу на то колико је заиста присутна у друштву?

– Уметност је увек ту, само је питање потражње, а мислим да је људи желе и да умеју да приме уметност, али да им се она довољно не нуди, нажалост. Неки систем вредности је опао и сада су актуелније неке дводимензионалне ствари, нешто што је на нивоу оговарања, трача, с циљем да се извуче нешто ружно, а ја заиста верујем да је смисао да тражимо лепоту, истину кроз уметност и да ће се људи све више окретати томе, али да би требало и понудити им такав садржај.

Шта нам је онда у таквом односу према уметности ова хиперпродукцији свега донела у кинематографији?

– Оно што је мени веома драго је да глумци и, уопште филмски радници, имају могућност за много више послова, а оно што није добро је што у потрази за егзистенцијом људи раде и неке ствари које су површне, које не негују праве вредности. Све се у таквој ситуацији опет своди на ниво трача, а за мене је то омаловажавање уметности. Не знам, вероватно ће све то доћи на неку своју меру, али мислим да је то нешто на чему треба ово друштво да ради. Не могу сви садржаји да иду у јавност, деца не могу да гледају оно што им не припада и што не треба да виде. Треба их сачувати од тога, водити их кроз живот тако да буду племенити, образовани јер образовање је изузетно важно, а ако се све, као што рекох, своди на ниво трача и систем вредности који је испод сваког нивоа, онда немамо ни могућност да дамо неку перспективу тој деци јер се онда они дезоријентишу.

Владимир Бијелић