Branka Pujić: Ljubav menja svet nabolje

U ovoj seriji od deset epizoda, nastaloj na osnovu scenarija filma „Ala je lep ovaj svet”, ali u, kako su to autori ranije najavili, potpuno drugačijoj verziji, igra majku poznate televizijske voditeljke Une, koja se u potrazi za samom sobom sudbinski susreće sa darovitim, ali neafirmisanim filmskim rediteljem Batom Krstićem. Radmila, koju tumači Branka Pujić, gura svoju ćerku Unu u sve ono što je ona za života propustila. Kako je ocenila čuvena diva srpskog glumišta, ova serija pomalo je izmeštena u posmatranju stvarnosti, a scenario za ovu priču posebno joj se dopao jer nosi jednu lepu i toplu poruku u toj stalnoj potrazi za smislom života.

– Scenario jeste bajkovit, ima tu neku nežnu notu, ali iza toga stoji i ozbiljna poruka. Drago mi je da je publika tako lepo reagovala na to gledajući naš film „Ala je lep ovaj svet”, koji je drugačiji od serije i što je sem osmeha iz bioskopa ponela još ponešto. Ono što sam videla kao potencijal dok sam čitala scenario se i ostvarilo. Kada sam čitala scenario mnogo mi se dopao jer sam sem tog bajkovitog dela videla i neku vrstu angažovanosti tog teksta u odnosu na svet u kojem živimo. Ala je lep ovaj svet... ali lep je ako doživimo metamorfozu, kao što se to desi likovima u našoj seriji koju ćete gledati. Svi oni, što je najvažnije, uspevaju da naprave promenu u svom životu nabolje, što je, u stvari, smisao života - da se menjamo nabolje i da budemo promena koju želimo svetu, kao što je to Gandi svojevremeno rekao – priča glumica Branka Pujić za Dnevnikov TV magazin.

Kažete da svi likovi u ovoj seriji doživljavaju promenu. Kakvu vrstu metamorfoze doživi ta ambiciozna Unina majka Radmila, koju tumačite?

– Nažalost, Radmila je jedini lik koji ne doživi metamorfozu (smeh). Ona će imati više prostora u seriji „Šetnja sa lavom” nego što je imala u filmu „Ala je lep ovaj svet”, a videćemo šta će sa njom biti u nekom sledećem serijalu, jer naš kolega i autor scenarija Andrej Šepetkovski već piše i planira nastavak ove priče. U ovom trenutku i ovom delu serije Radmila je jedini lik koji ne doživi metamorfozu, mada i to ima svoje razloge. Ona je jedan vrlo realan lik, gleda od čega se živi, koliko je dva plus dva. Dvodimenzionalna je, nema tu mnogo razmišljanja. Izuzetno je ambiciozna, zna šta hoće i samo grabi.

Jeste li nekoga iz svog života implementirali u taj lik budući da su situacije u kojima se ona nalazi vrlo realne u tom odnosu između ambiciozne majke i deteta koje je u neku ruku neispunjeno?

– Nisam imala neki uzor nego sam sledila intuitivno neki svoj glumački osećaj kako bi trebalo to da izgleda na kraju da bi priča u celini bila što bolja jer važno je bilo da ta majka, koju igram, bude toliko ambiciozna, jer ona je zamislila šta bi njenu ćerku moglo da učini srećnom, što je daleko od onoga što njenu Unu zaista i čini srećnom. I taj njihov odnos je vrlo dobro prikazan u našoj priči jer nekada su deca često žrtve roditeljskih ambicija, oni svoje neke neostvarene želje pokušavaju da ostvare kroz svoju decu i duboko ih zbog toga, u najboljoj nameri, unesreće. Radmila ne može drugačije da razmišlja, ona tako vidi svoj i Unin svet i ona samo gura, ali je lepo da su glavni likovi doživeli najveću metamorfozu i to je ono što nas je oplemenilo u ovoj priči.  

U najavi filma, a sada i serije, stoji da ova priča vraća veru u ljubav. Jesmo li se zaista udaljili od nekih osnovnih ljudskih vrednosti kada nešto tako univerzalno ipak mora da se potcrta i da nas podseti, vrati „u kolosek”?

– Jeste, zaboravili smo na njih, nažalost, u celoj ovoj trci za novcem. Čini mi se da je sve nekako postalo samo interes! Ljudi se danas druže uglavnom iz interesa i sve što rade čine to iz nekog interesa, što je potpuno pogrešna motivacija. Ljudi zaboravljaju, u stvari, koliko je lepo biti dobar, koliko je najveće bogatstvo imati dobre prijatelje, biti okružen dobrim ljudima, biti okružen ljubavlju, davati ljubav i isto je tako primati. Mislim da je i to poruka naše serije - da je ljubav sve, a da je bez ljubavi sve ništa! I to je velika istina.

Možemo li onda za vas reći da ste jedna od onih osoba koje do kraja veruju da će ljubav spasiti svet?

– Apsolutno. Ja sam nepopravljivi romantik i verujem da ljubav menja svet nabolje. I verujem da, kada bismo se svi malo potrudili, da bi se sve te energije udružile i susrele u jednoj tački u kojoj bi ovaj svet zaista bio bolji. Onda bismo i mogli reći: „Ala je lep ovaj svet”!

Budući da se serija, između ostalog, bavi i stradanjem stvaralaca, te potragom za smislom stvaralaštva i umetnosti, šta biste rekli da li je ona danas više tražena u odnosu na to koliko je zaista prisutna u društvu?

– Umetnost je uvek tu, samo je pitanje potražnje, a mislim da je ljudi žele i da umeju da prime umetnost, ali da im se ona dovoljno ne nudi, nažalost. Neki sistem vrednosti je opao i sada su aktuelnije neke dvodimenzionalne stvari, nešto što je na nivou ogovaranja, trača, s ciljem da se izvuče nešto ružno, a ja zaista verujem da je smisao da tražimo lepotu, istinu kroz umetnost i da će se ljudi sve više okretati tome, ali da bi trebalo i ponuditi im takav sadržaj.

Šta nam je onda u takvom odnosu prema umetnosti ova hiperprodukciji svega donela u kinematografiji?

– Ono što je meni veoma drago je da glumci i, uopšte filmski radnici, imaju mogućnost za mnogo više poslova, a ono što nije dobro je što u potrazi za egzistencijom ljudi rade i neke stvari koje su površne, koje ne neguju prave vrednosti. Sve se u takvoj situaciji opet svodi na nivo trača, a za mene je to omalovažavanje umetnosti. Ne znam, verovatno će sve to doći na neku svoju meru, ali mislim da je to nešto na čemu treba ovo društvo da radi. Ne mogu svi sadržaji da idu u javnost, deca ne mogu da gledaju ono što im ne pripada i što ne treba da vide. Treba ih sačuvati od toga, voditi ih kroz život tako da budu plemeniti, obrazovani jer obrazovanje je izuzetno važno, a ako se sve, kao što rekoh, svodi na nivo trača i sistem vrednosti koji je ispod svakog nivoa, onda nemamo ni mogućnost da damo neku perspektivu toj deci jer se onda oni dezorijentišu.

Vladimir Bijelić