Мањак паркинга на Грбавици, станари траже место и по пола сата

Међутим, број станова и паркинг места није сразмеран, па део станара увек мора да се снађе негде другде. Оно што им отежава ситуацију јесте чињеница да су скоро сви паркинзи дуж улица зонирани, те се плаћају. 

– У случају да нам кола требају по подне или увече, већ унапред знамо да ћемо се помучити да се паркирамо када се вратимо – говори Новосађанка Нина Јовић. – Иако имамо дворишни паркинг, он није довољан за све станаре. Зато сматрам да у насељу у ком је очигледан мањак места није у реду да скоро све буде зонирано. 

Прегуста инфраструктура и уске улице у којима нема простора за проширење паркиралишта главни су узрочници овог проблема. Зграде се наслањају једна на другу дуж читавог насеља, па зеленила у овом крају скоро и нема. У недостатку другог избора за возаче, и то мало травнатих површина неретко послужи за четвороточкаше, чак иако се зна за честе доласке паук службе. 

– Срећа у несрећи је то што много студената живи у крају, а већина њих не долази колима у Нови Сад, иначе би проналажење паркинга било још компликованије – тврди суграђанин Емир Кахримановић и додаје да је неопходно било поштовати правило по којем би свакој стамбеној јединици припало једно место. 

У прилог овом проблему не иде тренутно асфалтирање прилаза и поплочавање тротоара који воде до четири зграде на крају Улице Браће Рибникар. Будући да је прилаз онемогућен, станари су морали да помере своја возила, јер су и он, али и паркинзи, потпуно раскопани. Сходно томе, велик број аутомобила остао је без уобичајених места, којих је ионако било мало. Та возила су, ипак, за све ово време негде морала бити остављена, што је само погоршало већ постојеће стање.

– Када се вратим увече кући, после смене од 12 сати, последње што ми треба јесте додатних пола сата које проведем кружећи насељем да бих нашао слободно место – објашњава Никола Тришић. – Некад се та потрага заврши и тако што одустанем од оближњих паркинга и оставим ауто далеко, па онда по 15 минута ходам до зграде. 

Током потраге за слободним местом, возачи се узалудно врте у круг, сагоревајући гориво које додатно штети ваздуху. 

Међутим, неко универзално решење се не назире. Пре свега јер изградњом, примера ради, подземног паркинга са 30 места, једна или две улице би сигурно биле растерећеније, али то не би решило проблематику целог насеља, у којем добростојеће породице имају и по више возила. Због привлачности локације, при изградњи је фокус био на броју зграда и станова, а мањак пажње је дат чињеници да људи који купе стан треба негде и да паркирају своје аутомобиле. 

М. Благојевић