Manjak parkinga na Grbavici, stanari traže mesto i po pola sata

Međutim, broj stanova i parking mesta nije srazmeran, pa deo stanara uvek mora da se snađe negde drugde. Ono što im otežava situaciju jeste činjenica da su skoro svi parkinzi duž ulica zonirani, te se plaćaju. 

– U slučaju da nam kola trebaju po podne ili uveče, već unapred znamo da ćemo se pomučiti da se parkiramo kada se vratimo – govori Novosađanka Nina Jović. – Iako imamo dvorišni parking, on nije dovoljan za sve stanare. Zato smatram da u naselju u kom je očigledan manjak mesta nije u redu da skoro sve bude zonirano. 

Pregusta infrastruktura i uske ulice u kojima nema prostora za proširenje parkirališta glavni su uzročnici ovog problema. Zgrade se naslanjaju jedna na drugu duž čitavog naselja, pa zelenila u ovom kraju skoro i nema. U nedostatku drugog izbora za vozače, i to malo travnatih površina neretko posluži za četvorotočkaše, čak iako se zna za česte dolaske pauk službe. 

– Sreća u nesreći je to što mnogo studenata živi u kraju, a većina njih ne dolazi kolima u Novi Sad, inače bi pronalaženje parkinga bilo još komplikovanije – tvrdi sugrađanin Emir Kahrimanović i dodaje da je neophodno bilo poštovati pravilo po kojem bi svakoj stambenoj jedinici pripalo jedno mesto. 

U prilog ovom problemu ne ide trenutno asfaltiranje prilaza i popločavanje trotoara koji vode do četiri zgrade na kraju Ulice Braće Ribnikar. Budući da je prilaz onemogućen, stanari su morali da pomere svoja vozila, jer su i on, ali i parkinzi, potpuno raskopani. Shodno tome, velik broj automobila ostao je bez uobičajenih mesta, kojih je ionako bilo malo. Ta vozila su, ipak, za sve ovo vreme negde morala biti ostavljena, što je samo pogoršalo već postojeće stanje.

– Kada se vratim uveče kući, posle smene od 12 sati, poslednje što mi treba jeste dodatnih pola sata koje provedem kružeći naseljem da bih našao slobodno mesto – objašnjava Nikola Trišić. – Nekad se ta potraga završi i tako što odustanem od obližnjih parkinga i ostavim auto daleko, pa onda po 15 minuta hodam do zgrade. 

Tokom potrage za slobodnim mestom, vozači se uzaludno vrte u krug, sagorevajući gorivo koje dodatno šteti vazduhu. 

Međutim, neko univerzalno rešenje se ne nazire. Pre svega jer izgradnjom, primera radi, podzemnog parkinga sa 30 mesta, jedna ili dve ulice bi sigurno bile rasterećenije, ali to ne bi rešilo problematiku celog naselja, u kojem dobrostojeće porodice imaju i po više vozila. Zbog privlačnosti lokacije, pri izgradnji je fokus bio na broju zgrada i stanova, a manjak pažnje je dat činjenici da ljudi koji kupe stan treba negde i da parkiraju svoje automobile. 

M. Blagojević