Глумац Миодраг Радоњић: Стваралаштво је синергија, не монолог

Мома је, на неки начин, контралик осталим јунацима ове приче која прати комичне и често сулуде авантуре станара једне наизглед обичне стамбене зграде у Београду. Како је у интервјуу за Дневников ТВ магазин испричао Миодраг Радоњић, најизазовније му је и било да уђе у ритам тог лика, али и његову атмосферу која се разликује од осталих јунака ове комедије.

– Ми смо чак имали и неке референце ко би отприлике то могао да буде из неких филмова који сад већ припадају класицима, као што је Били Лебовски, па смо закључили да би он могао да буде тај лежерни блејач, који брине само о томе да његове биљке, које гаји, буду квалитетне (смех). Тај део је можда био најтежи јер ја нисам имао конкретне глумачке ситуације да публика може да их сазна и види него је тај лик морао да донесе свој живот у ту новонасталу ситуацију у филму која му се дешава – објаснио је Радоњић и додао да је на самом почетку рада на овом пројекту схватио да је реч о квалитетном филму и сценарију, који је прочитао. – Пријатно сам се изненадио када сам први пут у Нишу на фестивалу одгледао филм,  мислим да је лековит, да је потребан у овом тренутку када смо сви заједно у некој врсти одсуства емпатије и у ком немамо однос ка блиским људима па чак, ето, ни ка комшијама. Међутим, овај филм то демантује и показује једну страну људске природе, која постоји, а која нам недостаје и на коју треба да обратимо пажњу.

Радоњић нам је открио и да је ово била прва његова сарадња са Сандром Митровић, те је признао да је срећан јер са снимања носи само лепа искуства са њом, па је сарадња са њом, али и остатком екипе, како је рекао, била изузетно позитивна.

– Захтевала је да будем искрен и непосредан и да јој кажем заиста шта мислим о неким решењима, сценама, али и да предлажем неке своје идеје. Имао сам саговорника са друге стране, а када је редитељ у питању то је за глумца можда и најзначајније. Заиста је имала слуха за сваку сугестију, не говорим само у своје име – казао је Миодраг Радоњић. – Све колеге, са којима сам причао, имали су исто искуство - да је било могуће, али и потребно да предложиш нешто што мислиш да је добро па да заједно о томе дискутујемо. И та отвореност мислим да је потребна за редитеља у било којој фази свог стваралаштва. Није важно да ли неко ради први, други или шести филм, мислим да треба да задржи ту врсту искре и те, рекао бих, дечије радости ка стваралаштву које је, у ствари, синергија, а не монолог!

Глумац је објаснио и да он не приступа улози и стваралаштву с тим да ли је нешто претенциозно или не, нити размишља о очекивањима публике. Тако је, како је рекао, и овога пута приступио пројекту „Комедија на три спрата” размишљајући о томе какав је садржај којим ће се овај филм бавити.

Баћа ће бити кажњен у наставку „Јужног ветра”

У наставку другог дела серије „Јужни ветар”, која се ових дана снима на различитим локацијама широм земље и региона, Миодраг Радоњић поново оживљава чувеног Баћу, који ће овога пута, како сазнајемо, доживети неку врсту унутрашњег распада.

– Мислим да би било недоследно да у нашој причи тога нема, с обзиром на то да начин живота, који тај јунак живи, просто захтева и последице, а ако их изоставимо у нашој причи онда то није добро. Нећемо црпети тог јунака до бесвести као некога ко је шармантан и забаван, већ ће морати да буде кажњен због начина свог живота – открио је за Дневников ТВ магазин Миодраг Радоњић.

– Више сам се бавио тиме шта је оно што је потребно да ја урадим својом улогом, а да са друге стране будем део целине, с обзиром на то да не играм главну улогу, која носи филм, већ да морам просто да будем део једног колажа читаве приче. На то сам био фокусиран. Нисам се бавио очекивањима од филма – истакао је Радоњић и додао да га је ово остварење понукало да размисли о томе какав је и сам комшија. – Премда, нисам размишљао само о томе какав сам комшија, већ, уопштено о томе колико водим рачуна о свом окружењу и људима који су око мене. Мислим да свако од нас може да препозна све те јунаке из нашег филма с обзиром на то да су они сви на неки начин нека врста шаблона, али живот је саздан по шаблонима. Све њих можемо да сретнемо свакодневно у нашим животима, а ми као глумци, који су те јунаке оживели, смо се трудили да им дамо и неку врсту треће димензије да буду људи од крви и меса, који имају и своје мане и врлине.

Будући да је у једној од сцена на самом крају морао на леђима да носи глумицу Јелисавету Секу Саблић нашалио се да она нимало није тешка, већ да је само једна велика глумица. Са овом глумицом снимао је и највише сцена у овом филму, па је рекао да је невероватно колико је она и у најзрелијим годинама фокусирана на задатак који треба да обави, што је на њега оставило посебно снажан утисак.

Владимир Бијелић