Редитељ Милош Стојановић: Свет је дошао у фазу инстант културе

Филм ће у редовну дистрибуцију кренути од 15. децембра захваљујући дистрибутерској кући “МегаКом филм” и прво ће имати премијеру у Мтс Дворани, где се данас већина домаћих остварења свечано приказује.



Нови кинематографски пројекат представља критику превртљивог људског духа и идеолошког слепила у кризном ратном стању из пера мајстора гротеске и пресека друштвених прилика - Аце Поповића.



Прича прати ликове из познате драме далеко од центра цивилизације где група људи у ратном времену мења своје идеолошке ставове не би ли преживела, али и напакостила онима које не подноси.



Колико ова прича осликава наше карактере и друштво које не може да се одупре конзумеризму, колико ће “Комунистички рај” живети у биоскопима Србије, хоће ли га нараштај после пада Берлиншког зида разумети, била су само нека од питања за редитеља Милоша Стојановића поводом његовог дебија на пољу дугометражног играног филма, којег је спремао осам година.



Иако ми је ово први играни филм који потписујем као редитељ, чини ми се да имам највише неснимљених филмова на целом свету. У својој глави имам преко 100 наслова. Ипак, овај филм смо успели да реализујемо, а сматрам да у таквом успеху има мали део мојих заслуга. Били су то феноменални глумци, одлични сниматељ и монтажер и резултат није изостао, оценио је редитељ и глумац Милош Стојановић.



У филму од 96 минута играју Горан Даничић Жућа (његова последња улога пре изненадне смрти 2021), Лазар Стругар, Раде Кнежевић, Зоран Ћосић, Леа Бласко, Тања Кецман, Вукашин Никитовић, Алек Кезеле, Фредрик Вагнер, Виктор Акерблом, Александра Шаљић, Никола Булатовић, Мирко Јокић, Ервин Колманчић, Таро Кадоока, Милан Миливојевић.



Директор фотографије је Пабло Феро Живановић, а монтажу потписује Зоран Минић.



Говорећи о статусу уметничког филма данас не само у Србији, већ и целом свету, Стојановић је подсетио да је један амерички филм "Џокер" редитеља Тода Филипса освојио Златног Лава на Венецијанском фестивалу 2019. године, а за главну ролу Јоаким Феникс је освојио Оскара 2020.



Када кажете фестивал у Венецији, то је ауторитет у области квалитета уметности. Тај филм "Џокер" не само да је комерцијалан, већ и у школи научимо да је сукоб судбина глумца, да без маште не можемо ништа да постигнемо...Невероватно је да се такве материјалне грешке направе у једном тако енормно скупом филму и још он победи у Венецији, сматра Стојановић и додаје да је један Емир Кустурица побеђивао у Венецији и има у опусу незаборавна и непролазна остварења, и толико великих имена су освајала “Златног Лава”, чије филмове гледамо и дан данас.



Он сматра да је свет увелико дошао у фазу инстант културе, и да продуцентима није интересантно ако нешто не може на великом платну одмах да насмеје публику и изазове неки ефекат.



Мада опет, Стојановићу се чини да је и даље то време о коме је говорио представник поп арта и редитељ Енди Ворхол, да ће “свако на овом свету доживети својих 15 минута славе”.



Филм настао по мотивима драме “Комунистички рај“ Александра Поповића, приказује како се цело друштво мења у ратним условима, а тиме се трансформишу и људске нарави у свим слојевима друштва, до невероватних размера.



Ипак, сама драма великог Поповића не спада у најизвођеније комаде, нити је била хит у правом смислу.



Милош Стојановић се присећа давне позоришне представе у режији Бранислава Мићуновића из Црне Горе, у којој су играли Никола Симић, Јосиф Татић и други.



Било је то давних осамдесетих година, одгледао сам представу као видео запис из Музеја позоришне уметности у Београду. У додир са самом драмом Аце Поповића дошао сам још као студент и тај комад ми је био обавезна литература. Сећам се да сам застао око шесте сцене у драми и насмејао сам се. Тада нисам схватао ту драму, али ми се чинило да сам све разумео, анализирао је редитељ своје прве утиске о драми “Комунистички рај”.



Онда се режисер касније вратио комаду, био је помало уплашен, дубоко ганут, јер је схватио да је изрека “човек је човеку вук” заиста тачна.



И дошло је данас то огољено време, нема емоција, ни меса на нашим костима. То доказује и цела драматична ситуација у свету. Једноставно све је - огољено. Више не можемо ни да лажемо један другог, сада се све зна и све је јасно, подвукао је редитељ који свој филмски првенац потписује и као продуцент испред куће “СПИФ - Студио за позориште и филм”.



Од 1993. године је директор продуцентске СПИФ и посебно је поносан на свој дугометражни документарни филм “Шабан” (2007) о краљу ромске музике Шабану Бајрамовићу, који је приказан на више од 30 фестивала широм света.



Та шеста сцена у драми Аце Поповића ми је остала у глави и 20 година касније сам се вратио том делу у жељи да се одужим великом писцу. Тада сам га у својој глави анатемисао јер сам се питао како неко може тако нешто да пише о нама. Сада, две деценије касније, чини ми се да смо успели да направимо један пророчки филм као кратко упутство цивилном становништву у време сукоба великих сила. Наш филм документарно приказује шта се дешава када ратују велики и како мали који се определе за неку страну, једноставно страдају, нестану. Као да нисмо били свесни тог времена које је иза нас, каже Стојановић.



Као глумац Стојановић је играо у филмовима “Дневник увреда” (1994) Здравка Шотре, “Професионалац” (2003) Душана Ковачевића, “Мала ноћна музика” (2002) Дејана Зечевића, као и у ТВ серијама “Горе доле” (1996-1997) према сценарију Гордана Михића, у режији Мише Радивојевића и Мирослава Лекића, и “Мемоари породице Милић” (1990/1991).



Редитељ је открио да је имао идеју за снимање филма по драми “Комунистички рај” 2013. године, онда је већ следеће регулисао тантијеме - ауторска права за комад, тако да је осам година трајао читав процес од припреме до завршетка реализације пројекта.



Како каже, било је препрека током рада на филму, али оне постоје и у свакодневном, приватном животу, тако да њему “што је теже, то је слађе када се уради, заврши пројекат”.



Ипак, на неки начин аутор филма се “осећа као да је пао са крушке”, јер не може да се одмори месецима од премијере на 50. Фесту (програм “Фест фокус”), која је била у марту ове године.



Ову драму као и добар део опуса Александра Поповића разни драматурзи сматрају херметичним, те да је и сам писац био такав, и колеге Стојановића који су одбили да раде на филму, нису могли тек тако да се ухвате у коштац са тим изазовом.



Када те обузме та идеја о филму, онда нема спавања. Само те обузме размишљање о томе, нема простора за нешто друго. Као да све остало тада постане неважно. Наравно, ту јесу родитељске обавезе, дакле приватан живот, али то је друга прича. Треба бити захвалан што гориш, што си на тим искушењима и Бог ти не даје крст који не можеш да понесеш, иако је све веома тешко, сматра Стојановић.



Након премијере филма на Фесту, редитељ је био веома задовољан, посебно јер му је честитао директор овог фестивала Југослав Пантелић, такође и први човек Југословенске кинотеке, кога сматра за неприкосновеног и неоспорног ауторитета на пољу седме уметности код нас и у региону, али и Европи.



Драго ми је да је Пантелић један независан филм какав је "Комунистички рај" селектовао за тако важан фестивал Фест. Ту су се све моје амбиције испуниле тим чином, рекао је редитељ, сматрајући да је најбоље питати за утиске о филму углавном оне људе или колеге до чијег му је мишљење стало.



Стојановић је открио да је огроман допринос филму дао монтажер Зоран Минић, захваљујући коме филм "Комунистички рај" тако изгледа.



Управо га је монтажер упознао са музичарем Зораном Костићем Цанетом, лидером рок бенда “Партибрејкерс”, који му је искрено честитао после премијере филма, пружио му је руку и рекао “Обилићу”.



Веома ми значи што се Цанету допао филм, раније нисам имао прилику да га упознам, драго ми је да јесам. Ето, вероватно је и он препознао у том филму толико тога јер ипак су озбиљни професионалци радили на њему. Осим монтажера Зорана Минића, директор фотографије је Пабло Феро Живановић. А пре свега ту су глумци, као Лазар Стругар, и неки од њих су одиграли срцем. Данас је то поготово јако тешко да неко активира тај орган, приметио је редитељ по професији глумац, коме је мало лакше било да ради са колегама глумцима у улози иза камере.



Према васпитању ја сам велики оптимиста, а то је особина која скоро да више не постоји, Данас се мора бити оптимиста више него икада раније. Тако сам и ушао у снимање филма, и одлуке да будем редитељ, објаснио је аутор.



Као глумац по вокацији и продуцент одлучио се да режира пројекат јер га је посебно тај текст Александра Поповића понео, “о нама такви какви смо”.



По њему “величина писца је у томе што је ту тему изнео на један не баш прихватљив и пријемчив начин, и када се дубоко уђе у драму и озбиљно се прочита, можемо из тога пуно да научимо”.



Драма и филм приказују како да се носимо са страшним искушењима у застрашујућим временима. Тада, а исто нам је и данас, заиста живимо време када нас нон стоп запљускују језивим информацијама, објаснио је Милош Стојановић, који се осврнуо на појам "комунистички рај" и колико је данас гледаоцима лако или тешко објаснити шта он представља.



Писац је испод назива своје драме написао - “дешава се у глави, у сну и на јави”. Онда видите шта је писац желео овим да каже. Мислим да гледаоци 20 година млађи који су стасавали током те две деценије од када сам читао драму, неће да гледају овај филм, јер овде нема силикона, пуцања из револвера, брзе монтаже, специјалних ефеката. Овде је представљен један живот кроз реализам до натурализма, оценио је Стојановић којој циљној групи се не нада за свој филмски деби.



Снимање је трајало у Србији скоро 50 дана, током седам недеља, на разним руралним локацијама - Стојник, околина Мионице - место Козомора, испод планина Дивчибаре и Маљен.



Осим српских, у филму играју и шведски глумци Фредрик Вагнер и Виктор Акерблом, који играју у неким ТВ серијама на платформи “Нетфликс”, и редитељ их је упознао једном на Канском фестивалу 2013. године.



Говорио сам им да ћемо играти можда заједно једног дана, онако у шали, али се испоставило да је то било тачно. Драго ми је да смо сарађивали, страни глумци остављају моћан утисак у домаћем филму. А трудили смо се да испоштујемо речи Аце Поповића који је говорио - “Ја сам све ово написао, на глумцима је само да објасне ситуацију”. Мислим да смо ми то успели сви заједно, домаћи и страни глумци, каже редитељ и продуцент пројекта.



Један од најзначајнијих и најплоднијих савременијих драмских писаца Александар Поповић (1929-1996), познат је по својим антологијским комадима и представама - “Љубинко и Десанка” (1964), “Развојни пут Боре Шнајдера” (1967), “Смртоносна мотористика” (1967), “Мрешћење шарана” (1984), “Бела кафа” (1990), “Тамна је ноћ” (1992), “Баш бунар” (1996).



На жалост ја сам на крају адаптирао текст “Комунистички рај”, а мислим да би професионални драматурзи то много боље урадили. Међутим, управо те колеге са којима сам у добрим односима, а који нису хтели да пишу сценарио, рекли су ми да је ипак испало на крају најбоље да сам ја написао. Био ми је јако тежак посао. Један део драме смо ангажовали, а “у глави, на јави и у сну се дешава”. А у глави је оно што видимо да се одиграва, јава су те две стране сукобљене. И остаје тај његов сан који нисмо смели ни да додирнемо ни докучимо шта представја, открио је аутор новог филма.