Reditelj Miloš Stojanović: Svet je došao u fazu instant kulture

Film će u redovnu distribuciju krenuti od 15. decembra zahvaljujući distributerskoj kući “MegaKom film” i prvo će imati premijeru u Mts Dvorani, gde se danas većina domaćih ostvarenja svečano prikazuje.



Novi kinematografski projekat predstavlja kritiku prevrtljivog ljudskog duha i ideološkog slepila u kriznom ratnom stanju iz pera majstora groteske i preseka društvenih prilika - Ace Popovića.



Priča prati likove iz poznate drame daleko od centra civilizacije gde grupa ljudi u ratnom vremenu menja svoje ideološke stavove ne bi li preživela, ali i napakostila onima koje ne podnosi.



Koliko ova priča oslikava naše karaktere i društvo koje ne može da se odupre konzumerizmu, koliko će “Komunistički raj” živeti u bioskopima Srbije, hoće li ga naraštaj posle pada Berlinškog zida razumeti, bila su samo neka od pitanja za reditelja Miloša Stojanovića povodom njegovog debija na polju dugometražnog igranog filma, kojeg je spremao osam godina.



Iako mi je ovo prvi igrani film koji potpisujem kao reditelj, čini mi se da imam najviše nesnimljenih filmova na celom svetu. U svojoj glavi imam preko 100 naslova. Ipak, ovaj film smo uspeli da realizujemo, a smatram da u takvom uspehu ima mali deo mojih zasluga. Bili su to fenomenalni glumci, odlični snimatelj i montažer i rezultat nije izostao, ocenio je reditelj i glumac Miloš Stojanović.



U filmu od 96 minuta igraju Goran Daničić Žuća (njegova poslednja uloga pre iznenadne smrti 2021), Lazar Strugar, Rade Knežević, Zoran Ćosić, Lea Blasko, Tanja Kecman, Vukašin Nikitović, Alek Kezele, Fredrik Vagner, Viktor Akerblom, Aleksandra Šaljić, Nikola Bulatović, Mirko Jokić, Ervin Kolmančić, Taro Kadooka, Milan Milivojević.



Direktor fotografije je Pablo Fero Živanović, a montažu potpisuje Zoran Minić.



Govoreći o statusu umetničkog filma danas ne samo u Srbiji, već i celom svetu, Stojanović je podsetio da je jedan američki film "Džoker" reditelja Toda Filipsa osvojio Zlatnog Lava na Venecijanskom festivalu 2019. godine, a za glavnu rolu Joakim Feniks je osvojio Oskara 2020.



Kada kažete festival u Veneciji, to je autoritet u oblasti kvaliteta umetnosti. Taj film "Džoker" ne samo da je komercijalan, već i u školi naučimo da je sukob sudbina glumca, da bez mašte ne možemo ništa da postignemo...Neverovatno je da se takve materijalne greške naprave u jednom tako enormno skupom filmu i još on pobedi u Veneciji, smatra Stojanović i dodaje da je jedan Emir Kusturica pobeđivao u Veneciji i ima u opusu nezaboravna i neprolazna ostvarenja, i toliko velikih imena su osvajala “Zlatnog Lava”, čije filmove gledamo i dan danas.



On smatra da je svet uveliko došao u fazu instant kulture, i da producentima nije interesantno ako nešto ne može na velikom platnu odmah da nasmeje publiku i izazove neki efekat.



Mada opet, Stojanoviću se čini da je i dalje to vreme o kome je govorio predstavnik pop arta i reditelj Endi Vorhol, da će “svako na ovom svetu doživeti svojih 15 minuta slave”.



Film nastao po motivima drame “Komunistički raj“ Aleksandra Popovića, prikazuje kako se celo društvo menja u ratnim uslovima, a time se transformišu i ljudske naravi u svim slojevima društva, do neverovatnih razmera.



Ipak, sama drama velikog Popovića ne spada u najizvođenije komade, niti je bila hit u pravom smislu.



Miloš Stojanović se priseća davne pozorišne predstave u režiji Branislava Mićunovića iz Crne Gore, u kojoj su igrali Nikola Simić, Josif Tatić i drugi.



Bilo je to davnih osamdesetih godina, odgledao sam predstavu kao video zapis iz Muzeja pozorišne umetnosti u Beogradu. U dodir sa samom dramom Ace Popovića došao sam još kao student i taj komad mi je bio obavezna literatura. Sećam se da sam zastao oko šeste scene u drami i nasmejao sam se. Tada nisam shvatao tu dramu, ali mi se činilo da sam sve razumeo, analizirao je reditelj svoje prve utiske o drami “Komunistički raj”.



Onda se režiser kasnije vratio komadu, bio je pomalo uplašen, duboko ganut, jer je shvatio da je izreka “čovek je čoveku vuk” zaista tačna.



I došlo je danas to ogoljeno vreme, nema emocija, ni mesa na našim kostima. To dokazuje i cela dramatična situacija u svetu. Jednostavno sve je - ogoljeno. Više ne možemo ni da lažemo jedan drugog, sada se sve zna i sve je jasno, podvukao je reditelj koji svoj filmski prvenac potpisuje i kao producent ispred kuće “SPIF - Studio za pozorište i film”.



Od 1993. godine je direktor producentske SPIF i posebno je ponosan na svoj dugometražni dokumentarni film “Šaban” (2007) o kralju romske muzike Šabanu Bajramoviću, koji je prikazan na više od 30 festivala širom sveta.



Ta šesta scena u drami Ace Popovića mi je ostala u glavi i 20 godina kasnije sam se vratio tom delu u želji da se odužim velikom piscu. Tada sam ga u svojoj glavi anatemisao jer sam se pitao kako neko može tako nešto da piše o nama. Sada, dve decenije kasnije, čini mi se da smo uspeli da napravimo jedan proročki film kao kratko uputstvo civilnom stanovništvu u vreme sukoba velikih sila. Naš film dokumentarno prikazuje šta se dešava kada ratuju veliki i kako mali koji se opredele za neku stranu, jednostavno stradaju, nestanu. Kao da nismo bili svesni tog vremena koje je iza nas, kaže Stojanović.



Kao glumac Stojanović je igrao u filmovima “Dnevnik uvreda” (1994) Zdravka Šotre, “Profesionalac” (2003) Dušana Kovačevića, “Mala noćna muzika” (2002) Dejana Zečevića, kao i u TV serijama “Gore dole” (1996-1997) prema scenariju Gordana Mihića, u režiji Miše Radivojevića i Miroslava Lekića, i “Memoari porodice Milić” (1990/1991).



Reditelj je otkrio da je imao ideju za snimanje filma po drami “Komunistički raj” 2013. godine, onda je već sledeće regulisao tantijeme - autorska prava za komad, tako da je osam godina trajao čitav proces od pripreme do završetka realizacije projekta.



Kako kaže, bilo je prepreka tokom rada na filmu, ali one postoje i u svakodnevnom, privatnom životu, tako da njemu “što je teže, to je slađe kada se uradi, završi projekat”.



Ipak, na neki način autor filma se “oseća kao da je pao sa kruške”, jer ne može da se odmori mesecima od premijere na 50. Festu (program “Fest fokus”), koja je bila u martu ove godine.



Ovu dramu kao i dobar deo opusa Aleksandra Popovića razni dramaturzi smatraju hermetičnim, te da je i sam pisac bio takav, i kolege Stojanovića koji su odbili da rade na filmu, nisu mogli tek tako da se uhvate u koštac sa tim izazovom.



Kada te obuzme ta ideja o filmu, onda nema spavanja. Samo te obuzme razmišljanje o tome, nema prostora za nešto drugo. Kao da sve ostalo tada postane nevažno. Naravno, tu jesu roditeljske obaveze, dakle privatan život, ali to je druga priča. Treba biti zahvalan što goriš, što si na tim iskušenjima i Bog ti ne daje krst koji ne možeš da poneseš, iako je sve veoma teško, smatra Stojanović.



Nakon premijere filma na Festu, reditelj je bio veoma zadovoljan, posebno jer mu je čestitao direktor ovog festivala Jugoslav Pantelić, takođe i prvi čovek Jugoslovenske kinoteke, koga smatra za neprikosnovenog i neospornog autoriteta na polju sedme umetnosti kod nas i u regionu, ali i Evropi.



Drago mi je da je Pantelić jedan nezavisan film kakav je "Komunistički raj" selektovao za tako važan festival Fest. Tu su se sve moje ambicije ispunile tim činom, rekao je reditelj, smatrajući da je najbolje pitati za utiske o filmu uglavnom one ljude ili kolege do čijeg mu je mišljenje stalo.



Stojanović je otkrio da je ogroman doprinos filmu dao montažer Zoran Minić, zahvaljujući kome film "Komunistički raj" tako izgleda.



Upravo ga je montažer upoznao sa muzičarem Zoranom Kostićem Canetom, liderom rok benda “Partibrejkers”, koji mu je iskreno čestitao posle premijere filma, pružio mu je ruku i rekao “Obiliću”.



Veoma mi znači što se Canetu dopao film, ranije nisam imao priliku da ga upoznam, drago mi je da jesam. Eto, verovatno je i on prepoznao u tom filmu toliko toga jer ipak su ozbiljni profesionalci radili na njemu. Osim montažera Zorana Minića, direktor fotografije je Pablo Fero Živanović. A pre svega tu su glumci, kao Lazar Strugar, i neki od njih su odigrali srcem. Danas je to pogotovo jako teško da neko aktivira taj organ, primetio je reditelj po profesiji glumac, kome je malo lakše bilo da radi sa kolegama glumcima u ulozi iza kamere.



Prema vaspitanju ja sam veliki optimista, a to je osobina koja skoro da više ne postoji, Danas se mora biti optimista više nego ikada ranije. Tako sam i ušao u snimanje filma, i odluke da budem reditelj, objasnio je autor.



Kao glumac po vokaciji i producent odlučio se da režira projekat jer ga je posebno taj tekst Aleksandra Popovića poneo, “o nama takvi kakvi smo”.



Po njemu “veličina pisca je u tome što je tu temu izneo na jedan ne baš prihvatljiv i prijemčiv način, i kada se duboko uđe u dramu i ozbiljno se pročita, možemo iz toga puno da naučimo”.



Drama i film prikazuju kako da se nosimo sa strašnim iskušenjima u zastrašujućim vremenima. Tada, a isto nam je i danas, zaista živimo vreme kada nas non stop zapljuskuju jezivim informacijama, objasnio je Miloš Stojanović, koji se osvrnuo na pojam "komunistički raj" i koliko je danas gledaocima lako ili teško objasniti šta on predstavlja.



Pisac je ispod naziva svoje drame napisao - “dešava se u glavi, u snu i na javi”. Onda vidite šta je pisac želeo ovim da kaže. Mislim da gledaoci 20 godina mlađi koji su stasavali tokom te dve decenije od kada sam čitao dramu, neće da gledaju ovaj film, jer ovde nema silikona, pucanja iz revolvera, brze montaže, specijalnih efekata. Ovde je predstavljen jedan život kroz realizam do naturalizma, ocenio je Stojanović kojoj ciljnoj grupi se ne nada za svoj filmski debi.



Snimanje je trajalo u Srbiji skoro 50 dana, tokom sedam nedelja, na raznim ruralnim lokacijama - Stojnik, okolina Mionice - mesto Kozomora, ispod planina Divčibare i Maljen.



Osim srpskih, u filmu igraju i švedski glumci Fredrik Vagner i Viktor Akerblom, koji igraju u nekim TV serijama na platformi “Netfliks”, i reditelj ih je upoznao jednom na Kanskom festivalu 2013. godine.



Govorio sam im da ćemo igrati možda zajedno jednog dana, onako u šali, ali se ispostavilo da je to bilo tačno. Drago mi je da smo sarađivali, strani glumci ostavljaju moćan utisak u domaćem filmu. A trudili smo se da ispoštujemo reči Ace Popovića koji je govorio - “Ja sam sve ovo napisao, na glumcima je samo da objasne situaciju”. Mislim da smo mi to uspeli svi zajedno, domaći i strani glumci, kaže reditelj i producent projekta.



Jedan od najznačajnijih i najplodnijih savremenijih dramskih pisaca Aleksandar Popović (1929-1996), poznat je po svojim antologijskim komadima i predstavama - “Ljubinko i Desanka” (1964), “Razvojni put Bore Šnajdera” (1967), “Smrtonosna motoristika” (1967), “Mrešćenje šarana” (1984), “Bela kafa” (1990), “Tamna je noć” (1992), “Baš bunar” (1996).



Na žalost ja sam na kraju adaptirao tekst “Komunistički raj”, a mislim da bi profesionalni dramaturzi to mnogo bolje uradili. Međutim, upravo te kolege sa kojima sam u dobrim odnosima, a koji nisu hteli da pišu scenario, rekli su mi da je ipak ispalo na kraju najbolje da sam ja napisao. Bio mi je jako težak posao. Jedan deo drame smo angažovali, a “u glavi, na javi i u snu se dešava”. A u glavi je ono što vidimo da se odigrava, java su te dve strane sukobljene. I ostaje taj njegov san koji nismo smeli ni da dodirnemo ni dokučimo šta predstavja, otkrio je autor novog filma.