Ивана Вукчевић, глумица: Супержена увек штити слабије

- Цат Claw је храбра, самостална, спретна, одважна, непоколебљива. Биће дуалне природе... Али свесна тога, тим се игра. Забавно јој је што је преко дана уштогљена студенткиња биологије, а ноћу суперхеројка... И жена и мачка, спремна да се бори за правду, бољи свет и оне које воли. Цат Claw није мајка, не кува, не испуњава флоскулу „жена, мајка, краљица”, нити је то занима. Али зато што то није, она није мање жена, нити је мање женствена. То што је костим врло оскудан не чини је „лаком”, нити је то што је у стању да пребије физички јаче од себе, не чини „мушкарачом”; живи са цимерком, а није лезбијка, нема дете, дакле неиспуњена је – према етикетама... Дакле, све су то етикете које би јој, да је срећемо у граду, уредно и врло радо прилепили – и жене, и мушкарци. Јер, ми много волимо да судимо, а ретко полазимо од свог дворишта - описала је у једном даху своју улогу Ивана Вукчевић, глумица коју краси физичка и духовна лепота.

Које су то осуде с којима сте се ви лично сусретали?

- Када сам имала кратку косу а притом носим и прстен на палцу јер ми се свиђа како то изгледа, доживљава сам да ме називају лезбијком. Нисам ни знала да кратка коса и прстен на палцу носи ту предрасуду. Још једна етикета коју су склони људи да лепе, када не живите више са оцем свог детета, онда они некако подразумевају да сте ви сада мајка и распуштеница и да више немате права на свој живот. То не значи да немам више потребу да будем згодна и да се дотерујем, да будем привлачна пре свега себи а онда и неком другом. Некако очекује се да вам се живот тог момента угаси када се удате и постанете мајка а ја сам апсолутно све контра и све моје супер другарице су такве и људи с којима сам у контакту деле исто мишљење.

Такође, ја не бих имала проблем да се прошетам у костиму Цат Claw кроз центар, али често се догоди да се женама с мало већим деколтеом прилепи етикета „лаке” жене. Кроз мој живот се, рецимо, доказало да су најгоре оне у три-четврт сукњама и да су све те које се праве фине обично јако страшне у своја четири зида. И то што сам рекла је исто етикета. Већина жена у мини-сукњама и деколтеима само жели да изгледа лепо и ништа друго осим тога. Међутим, постоје људи којима је оправдање за силовање то како је неко био одевен. Постоји изложба одеће силованих жена на којој се види да су силоване и жене које су носиле тренерке када им се то догодило, тако да сексуално насиље нема везе са начином одевања или, не знам каквог понашања. Али мораће још много воде да протече, док не дође цивилизација. Мислим да смо ми једна јако лепа али јако лоша и покварена планета. 

А да ли је било професионалних предрасуда?

Чудно је како вас публика поистовећује с ликовима које играте а онда и они који вам додељују улоге немају баш много маште па вас на основу физичког изгледа класификују: „Аха, слатка мала згодна, ајмо је за дроцу” и сад кад вас људи гледају стално у тој улози, они негде очекују да сте такви и приватно. То је оно са чим сам се сусретала.

Шта је то толико лоше и покварено у нама?

- Некако, нажалост, у грешној људској природи је да суди и осуђује, мада се самопроглашавамо за верујуће и хришћане. Нисмо баш толерантно ни друштво а ни свет. Таква је ситуација на глобалном плану да нисмо далеко догурали ни од спаљивања вештица. Бојим се да је Цат Claw живела у време спаљивања вештица, да би је врло радо спалили, а и данас би исто учинили да није кажњиво. Не волим да генерализујем, али жене су склоне да дуго трпе и треба доста времена па да им прекипи, а то се сада десило у Ирану па и на улицама Београда, за викенд је био протест у Сарајеву због фемицида и насиља над женама. Нарочито смо на овим балканским просторима склони том везивању жене за шпорет и радијатор и кад неко каже „Зна се где је жени место” ја бих га директно на то исто место везала.

С друге стране, не волим да се запостави мушки род јер то онда спада у феминистичку причу, а ја не бих волела ту крајност него као што Цат Claw спада у неког ко брани слабије, ко се бори за бољи свет и за правду, то се односи и на честити мушки род који је врло често жртва женске манипулације и женског уцењивања, а о томе се пре овог случаја с Џонијем Депом, уопште није говорило. То се такође дешава у великом броју случајева мада се о томе ретко прича и ћути се из срамоте или васпитања. Наравно, већи је број женских жртава него мушких али то не значи да су ови други мање вредни.

Да ли онда та потреба жена да се подигну и протествују и потреба лика који играте Цат Claw да физички заштити слабије, заправо значи неуспех политичке коректности као покрета?

- Мислите да ли су борбе за људска права донеле супротни ефекат? Могуће је да има и тога. Рецимо, када крене прича о феминизму онда се јавља и острашћеност и потреба да се стане на једну или другу страну а то нисам ја и не желим да будем део тога.

Ко су људи пацови данас од којих наш штити Кет?

- Човек пацов може да буде и особа с којом живите, а Цат Claw може да буде и свака жена која подигне свој глас против угњетавања или неправде, наше маме, ми саме, наше ћерке па и синови који исто могу да буду жртве. Људи пацови вам се налазе и у кућу, то су људи са којима страхујете да се суочите и да се против њих борите, а без борбе нема ни слободе. Прочитала сам недавно да је Винстон Черчил рекао да је храброст најважнија врлина јер за њом долазе све остале, кад имате храбрости можете све. Наивно волим да верујем да је главни покретач свега љубав и некако кад имате љубави она вам даје и храброст и крила и снагу и вољу.

Шта вас испуњава љубављу?

- Ја сам своју највећу љубав родила, зове се Михаило, љубав је човек којег волим, љубав су ми моје мачке, све животиње и неколико драгих људи. Наравно, љубав ми је и глума, као и неки градови, улице, нека места...то је оно што мене лично пуни енергијом.

Представа Цат Claw ми је битна управо због тог дела љубави према животињама јер сам неко ко стално прослеђује огласе за животиње које су се нашле на улици и ко говори људима: „Удоми, не купуј”. Иначе, представа Цат Claw је настала у сарадњи са Европском престоницом културе 2021. и то је још један од разлога зашто бих волела да у нашем граду више не буде на снази забрана храњења уличних животиња на јавним површинама јер је свакако у тоталном нескладу са вишим правним актом Законом о добробити животиња по коме је свако дужан да помогне незбринуту животињу а то укључује и храњење. То је нешто што ми смета а спада у причу ове представе о заштити слабијих. Можда тај део приче привуче у позориште и неке људе који воле животиње а нису до сада били део наше публике.

Снежана Милановић