Ivana Vukčević, glumica: Superžena uvek štiti slabije

- Cat Claw je hrabra, samostalna, spretna, odvažna, nepokolebljiva. Biće dualne prirode... Ali svesna toga, tim se igra. Zabavno joj je što je preko dana uštogljena studentkinja biologije, a noću superherojka... I žena i mačka, spremna da se bori za pravdu, bolji svet i one koje voli. Cat Claw nije majka, ne kuva, ne ispunjava floskulu „žena, majka, kraljica”, niti je to zanima. Ali zato što to nije, ona nije manje žena, niti je manje ženstvena. To što je kostim vrlo oskudan ne čini je „lakom”, niti je to što je u stanju da prebije fizički jače od sebe, ne čini „muškaračom”; živi sa cimerkom, a nije lezbijka, nema dete, dakle neispunjena je – prema etiketama... Dakle, sve su to etikete koje bi joj, da je srećemo u gradu, uredno i vrlo rado prilepili – i žene, i muškarci. Jer, mi mnogo volimo da sudimo, a retko polazimo od svog dvorišta - opisala je u jednom dahu svoju ulogu Ivana Vukčević, glumica koju krasi fizička i duhovna lepota.

Koje su to osude s kojima ste se vi lično susretali?

- Kada sam imala kratku kosu a pritom nosim i prsten na palcu jer mi se sviđa kako to izgleda, doživljava sam da me nazivaju lezbijkom. Nisam ni znala da kratka kosa i prsten na palcu nosi tu predrasudu. Još jedna etiketa koju su skloni ljudi da lepe, kada ne živite više sa ocem svog deteta, onda oni nekako podrazumevaju da ste vi sada majka i raspuštenica i da više nemate prava na svoj život. To ne znači da nemam više potrebu da budem zgodna i da se doterujem, da budem privlačna pre svega sebi a onda i nekom drugom. Nekako očekuje se da vam se život tog momenta ugasi kada se udate i postanete majka a ja sam apsolutno sve kontra i sve moje super drugarice su takve i ljudi s kojima sam u kontaktu dele isto mišljenje.

Takođe, ja ne bih imala problem da se prošetam u kostimu Cat Claw kroz centar, ali često se dogodi da se ženama s malo većim dekolteom prilepi etiketa „lake” žene. Kroz moj život se, recimo, dokazalo da su najgore one u tri-četvrt suknjama i da su sve te koje se prave fine obično jako strašne u svoja četiri zida. I to što sam rekla je isto etiketa. Većina žena u mini-suknjama i dekolteima samo želi da izgleda lepo i ništa drugo osim toga. Međutim, postoje ljudi kojima je opravdanje za silovanje to kako je neko bio odeven. Postoji izložba odeće silovanih žena na kojoj se vidi da su silovane i žene koje su nosile trenerke kada im se to dogodilo, tako da seksualno nasilje nema veze sa načinom odevanja ili, ne znam kakvog ponašanja. Ali moraće još mnogo vode da proteče, dok ne dođe civilizacija. Mislim da smo mi jedna jako lepa ali jako loša i pokvarena planeta. 

A da li je bilo profesionalnih predrasuda?

Čudno je kako vas publika poistovećuje s likovima koje igrate a onda i oni koji vam dodeljuju uloge nemaju baš mnogo mašte pa vas na osnovu fizičkog izgleda klasifikuju: „Aha, slatka mala zgodna, ajmo je za drocu” i sad kad vas ljudi gledaju stalno u toj ulozi, oni negde očekuju da ste takvi i privatno. To je ono sa čim sam se susretala.

Šta je to toliko loše i pokvareno u nama?

- Nekako, nažalost, u grešnoj ljudskoj prirodi je da sudi i osuđuje, mada se samoproglašavamo za verujuće i hrišćane. Nismo baš tolerantno ni društvo a ni svet. Takva je situacija na globalnom planu da nismo daleko dogurali ni od spaljivanja veštica. Bojim se da je Cat Claw živela u vreme spaljivanja veštica, da bi je vrlo rado spalili, a i danas bi isto učinili da nije kažnjivo. Ne volim da generalizujem, ali žene su sklone da dugo trpe i treba dosta vremena pa da im prekipi, a to se sada desilo u Iranu pa i na ulicama Beograda, za vikend je bio protest u Sarajevu zbog femicida i nasilja nad ženama. Naročito smo na ovim balkanskim prostorima skloni tom vezivanju žene za šporet i radijator i kad neko kaže „Zna se gde je ženi mesto” ja bih ga direktno na to isto mesto vezala.

S druge strane, ne volim da se zapostavi muški rod jer to onda spada u feminističku priču, a ja ne bih volela tu krajnost nego kao što Cat Claw spada u nekog ko brani slabije, ko se bori za bolji svet i za pravdu, to se odnosi i na čestiti muški rod koji je vrlo često žrtva ženske manipulacije i ženskog ucenjivanja, a o tome se pre ovog slučaja s Džonijem Depom, uopšte nije govorilo. To se takođe dešava u velikom broju slučajeva mada se o tome retko priča i ćuti se iz sramote ili vaspitanja. Naravno, veći je broj ženskih žrtava nego muških ali to ne znači da su ovi drugi manje vredni.

Da li onda ta potreba žena da se podignu i protestvuju i potreba lika koji igrate Cat Claw da fizički zaštiti slabije, zapravo znači neuspeh političke korektnosti kao pokreta?

- Mislite da li su borbe za ljudska prava donele suprotni efekat? Moguće je da ima i toga. Recimo, kada krene priča o feminizmu onda se javlja i ostrašćenost i potreba da se stane na jednu ili drugu stranu a to nisam ja i ne želim da budem deo toga.

Ko su ljudi pacovi danas od kojih naš štiti Ket?

- Čovek pacov može da bude i osoba s kojom živite, a Cat Claw može da bude i svaka žena koja podigne svoj glas protiv ugnjetavanja ili nepravde, naše mame, mi same, naše ćerke pa i sinovi koji isto mogu da budu žrtve. Ljudi pacovi vam se nalaze i u kuću, to su ljudi sa kojima strahujete da se suočite i da se protiv njih borite, a bez borbe nema ni slobode. Pročitala sam nedavno da je Vinston Čerčil rekao da je hrabrost najvažnija vrlina jer za njom dolaze sve ostale, kad imate hrabrosti možete sve. Naivno volim da verujem da je glavni pokretač svega ljubav i nekako kad imate ljubavi ona vam daje i hrabrost i krila i snagu i volju.

Šta vas ispunjava ljubavlju?

- Ja sam svoju najveću ljubav rodila, zove se Mihailo, ljubav je čovek kojeg volim, ljubav su mi moje mačke, sve životinje i nekoliko dragih ljudi. Naravno, ljubav mi je i gluma, kao i neki gradovi, ulice, neka mesta...to je ono što mene lično puni energijom.

Predstava Cat Claw mi je bitna upravo zbog tog dela ljubavi prema životinjama jer sam neko ko stalno prosleđuje oglase za životinje koje su se našle na ulici i ko govori ljudima: „Udomi, ne kupuj”. Inače, predstava Cat Claw je nastala u saradnji sa Evropskom prestonicom kulture 2021. i to je još jedan od razloga zašto bih volela da u našem gradu više ne bude na snazi zabrana hranjenja uličnih životinja na javnim površinama jer je svakako u totalnom neskladu sa višim pravnim aktom Zakonom o dobrobiti životinja po kome je svako dužan da pomogne nezbrinutu životinju a to uključuje i hranjenje. To je nešto što mi smeta a spada u priču ove predstave o zaštiti slabijih. Možda taj deo priče privuče u pozorište i neke ljude koji vole životinje a nisu do sada bili deo naše publike.

Snežana Milanović