"Дневник" у селу кроз које се не пролази: Плочица

Богата плодним атарима, културно-историјским знаменитостима, међу којима је атрактиван мост из доба Марије Терезије а који је водио преко некадашње реке Поњавице, испресецана дугим и цик-цак улицама које таласају и лево-десно и горе-доле, испуњеан парковима и дечјим игралиштима, бројним расадницима и вредним мештанима, Плочица се чини као идеално место за бег од градске вреве. Али и за живот уопште...

- Првенствено гледамо да село буде сређено - каже нам председник Месне заједнице Плочица Бобан Арсић. - Стицајем околности се доста крећем по селу, обилазим, све ме интересује и желим да видим како се где одржава, а ми се трудимо да испоштујемо и да свуда у улицама буде уређено. Рецимо, оно што нам је такође веома важно, јесте да смо недавно добили систем за прераду пијаће воде и то само за наше место. Кренуло се и са мењањем водоводне мреже јер је од азбестних цеви, али велика је инвестиција па идемо полако.

Кад је реч о важним пројектима за село, и прича о канализацији је почела пре десетак година, урађена је неопходна пројектно-техничка документација, чак се почело и са изградњом, али опет све „миц по миц”.

- Мора то тако да буде, велико је село, треба урадити 14 километара мреже - указује наш саговорник и додаје да је гас уведен још давних дана и да су људи увелико прикључени, те да све ферцера беспрекорно. - Баш смо ових дана поднели понуду за санацију зграде Месне заједнице, тако да ће се ускоро почети са радовима. Биће комплетна замена крова, радиће се фасада и кречење, а столарију смо већ заменили. У овј згради нам је, осим Месне заједнице, смештена и Месна канцеларија, Пошта, биоскоп, а имамо и малу салу за састанке.

Премда махом желе да постану информатичари и програмери, Давид Спасић, Павле Папић, Никола Спасић и Горан Цветковић, учесници петог и шестог разреда сеоске осмолетке „Ђура Филиповић”, летњи распуст најмање проводе за рачунарима и телефонима. Ми смо их затекли у школском дворишту где су се забављали на љуљашкама након вожње бајсевима, те су нам, онако расположени и весели, испричали како иначе проводе слободне дане.

- Углавном возимо бајсеве по селу, а и сто пута смо ишли до Рита - узвикују сви углас, а онда нам откривају која занимација им је чак и најисплативија. - Некад се бавимо магнетисањем ствари. Одемо у Рит, вежемо магнет на канап, па извлачимо доста ствари, некад буде и 15 кила тога. Шта, будемо на провалији сат времена и за то узмемо две-три хиљаде динара! Не тражимо yeparac од родитеља кад имамо своје паре...

Малци кажу да им је све у селу супер, али да би волели да имају скејт парк како би возили бајсеве, а у школи им само недостаје неки апарат за сокове.

Дубоко у плочичком атару, још даље од гробља, у правцу Банатског Брестовца, налази се извор воде који никад не пресушује. На том месту је крајем шездесетих година, на иницијативу Ирене Јовановић из Београда, која је у сну примила заповест да тамо треба прославити Огњену Марију, подигнута црквица за паљење свећа. Цео локалитет познатији је под називом Водица, а ту се сада налази прави храм Свете Великомученице Марине, и сваког 30. јула одржава се литургија.

Мештани свих генерација, пак, имају прилику да се окупљају и друже у просторијама Ловачког друшва, а нарочито у недавно сређеном објекту Дома омладине. Ту је и навелико хваљени Фудбалски клуб „Борац” који окупља малишане на терену и оне старије у импровизованој кафани.

- У последње време смо се бавили и капелом на гробљу, која је завршена и требало би да буде у функцији за месец дана. Иако су мештани најпре одбијали ту идеју, јер им је тешко да мењају навике и обичаје, сад ипак увиђају колико ће им овај простор значити - наводи Арсић и истиче важност и недавно завршене комасације њиховог и скореновачког атара. - Максимално смо гледали да се све уради коректно, што смо и доказали. Проширили смо на неким местима и каналску мрежу, али ипак мали број пољопривредника наводњава своје њиве.

Иначе, у Плочици живи око хиљаду и по људи, а осмолетка броји скоро 140 ђака. Старији се и даље баве пољопривредом (класичним ратарењем и дуваном), све мање сточарством, све више узгојем цвећа и дрвећа, док они који су запослени у фирмама раде у Ковину, Смедереву, Панчеву, а веома мали број иде и за Београд.

Текст и фото :Леа Радловачки