МОЈ НОВИ САД Дан када је био престоница свих Срба
Четвртог августа ове, 2022. године, Нови Сад је био место у коме су се братски сакупили — да тугују и другују — Срби из Далмације, са Кордуна, Лике, Баније, Срема, Славоније, Барање...; из читаве Републике Српске, с Папука, из Баната, Бачке, Шумадије; са Косова и Метохије, из Црне Горе, из Северне Македоније; и из Београда, Крушевца, Краљева, Крагујевца, Ниша, Пирота, Лесковца, Зајечара, Ваљева; из Обреновца, Сомбора, Апатина, Чачка, Ужица, Бора, Неготина; са Златибора, Динаре, Копаоника, Шар-планине, Цера и Сувобора; са Кајмакчалана, Мишара, Тополе, Такова и Орашца; с Црног врха, Доброг поља, Ветерника, Куманова, Мачковог камена; из Љига, са Уба, из Суботице, са Свете Горе, из Пећи и Сремских Карловаца, Цетиња и Книна, Личких Осредака, Шевине пољане и Мале Градусе; из Јасеновца, Јадовна, Сиска, Млаке, Пага, Јастребарског, из јама и логора, стратишта и губилишта; из збегова и сеоба, из овог, прошлог и свих prеthodnih векова…
Сви смо били ту, присутни. На челу са српским вођама и државницима, са све нашим патријархом и епископима, с политичким представницима српског народа из читаве Otaybinе, нашом браћом и сестрама. И живи и мртви; са позивницама и без њих; са српским пасошима, али и са неким другим документима; у оделима и обичним мајицама, у ношњама и мантијама; и млади и стари, здрави и болесни, уморни и пуни снаге, плаховити и смирени, уплакани и без иједне сузе (јер су одавно још пресушиле), носталгични и пркосни, поносни и уједињени у заједничком болу на овај тешки, страшни, свети дан.
Нови Сад је добио част да, након Крушедола, Сремске Раче и Бусија, буде изабрани домаћин овог јединственог националног скупа и крваво-црвеног слова у српском историјском календару.
У њега су се, пре тачно 27 година, склониле оне дуге колоне избеглих и из свог завичаја силом протераних Срба. И ту нашле своју спасоносну, нову адресу, са које их нико и никада неће моћи да истера.
Као и толико пута пре тога у српској историји, после свих великих ратова и народних страдања, Нови Сад је показао своје широко, великодушно срце, у коме нико није ”сумњиви странац”, ”непожељни дођош” и ”реметилачки фактор”. Нема те нације и тих страдалника који овде нису нашли уточиште, добили прву помоћ и ону велику судбинску, спасоносну шансу за нови почетак живота. О томе сведоче бројни храмови свих вера, усложени као духовно бљештећи комадићи тајанственог градског боготражитељског мозаика. И толико разноликих имена улица, те свих могућих типова зграда и најразличитијих кућа и палата, уз рајску реку и барокну тврђаву - све је то део ове вековне приче о граду отвореног срца.
Нажалост и на срећу, тај и такав Нови Сад је дочекао трагичне јунаке последње српске велике сеобе, исцелио ране и обрисао сузе онима који су, само тренутак пре тога, помислили како је све готово и да им више нема будућности. Нажалост, јер је видео сву страхоту изгубљених завичаја, срушених снова и разорених породица; а на срећу, јер је допринео да то страдање не буде апсолутно и застрашујуће, да се кроз сву таму тих дана ипак пробила светлост наде.
И католичка катедрала је, заједно са металним Светозаром Милетићем (уздигнуте руке) и оближњим звоницима Саборне, Успенске и Николајевске цркве, ослушнула овај непребол изгнаних мученика и покајно се ућутала, саосећајући са присутним сведоцима нечега што није лако речима описати, нити у памћењу и срцу са собом носити. Као да су и све улице и булевари, паркови и тргови, подземни пролази и уличне светиљке, учествовали у овом програму као његов припадајући део: парченце те четвртоавгустовске вечери велике новосадске и српске, али и људске и анђеоске, васељенске и космичке туге.
Као усмерени зрак у ноћно небо, послат са препуног, крцатог Трга Слободе на овај Дан Туге и Поноса.
Драгослав Бокан