Тамара Крцуновић, глумица: И даље живимо у мушком свету

У остварењу које прича о стварању Новог Сада у 18. веку и удруживању грађана у борби за његову слободу, глумица се нашла у кожи баронице Сизендорф, жене опасних намера која у корист остварења својих економских циљева своје компаније баца око на Петроварадински шанац, односно, тадашњи Нови Сад и не преза ни од чега не би ли проширила своје пословање.

– Она је главни негативац. Редитељи Гвозден Ђурић и Жанко Томић желели су најпре да то буде мушка улога, а онда су радили једно време на сценарију па су одлучили да то треба да буде жена, јер важно је да и у нашим серијама, нарочито када су епохе у питању, има женских ликова.  Звали су мене да то играм и било ми је изазовно јер играм жену какву до сада нисам имала – открила је на почетку интервјуа за наш лист Тамара Крцуновић.

У овом филму ипак има јаких женских ликова, попут Марије Терезије, коју игра Марта Береш, а која је истакла да ми данас говоримо о борби за женска права а да ћемо у филму видети жене које су биле врло моћне и радиле неке ствари које су у 18. веку биле револуционарне. Колико је с те стране овај филм важан?

– Врло је важан, али и овде су протагонисти мушкарци (смех). Два главна јунака су пивари и они су носиоци приче. Јесте то врло важно, али ми се чини да и даље живимо у неком мушком свету.

Чуо сам да сте за потребе овог филма морали да носите специјалну зубну протезу. Можете ли нам открити како је то изгледало?

– Да (смех), мени је то било занимљиво. Не бих да откривам много, али то је жена која наручује убиства и озбиљан је негативац, као нека Леди Магбет, а ја сам носила прелепе костиме, па ми је било занимљиво да јој нађем неку ману, да буде нешто што је непријатно у њеном изгледу. Да не буде само нека лепа жена у костиму него да има неки фелер, јер особа која наручује убиства морала је да има неку ману, што ће мени глумачки да значи. Стога сам се забављала тиме и ишла сам код стоматолога, направила ту протезу и то је супер функицонисало. Редитељи су онда одлучили да то усвоје.

Серија „Златни дан” је имала лепу медијску кампању, али није нажалост доживела велику гледаност, а видели смо шта се догодило и са њеним емитовањем на националној фреквенцији. Да ли вас такви исходи као глумицу, која је дала целу себе у један пројекат, разочарају и погоде?

– Нема то никакве везе са нама глумцима, ја не улазим у то какви су то дилови, то све превазилази и глумце и уметнике. Ја сам ту улогу радила као и све, била сам одушевљена, и даље мислим да је то добар посао. Тако да мени је важно да ја урадим свој посао како треба, а сад ко, шта, како и са ким шта ради у то не улазим. Баш зато и радим овај посао да не бих знала шта се дешава мимо тог уметничког дела. Буде ми жао ако смо дали труд па људи не могу да уживају у нечему, али не осврћем се на то. Било ми је лепо искуство у сваком случају. 

Колико уопште костим може да допринесе изградњи једног лика?

– Може много да допринесе. Мени се дешава некада да када и не знам шта бих са неким ликом када одем на костимску пробу онда и естетски, физички видим ту особу коју су аутори осмислили па ми то доста и помогне. У случају овог филма помогло ми је и када је држање у питању, јер ти корсети које су они носили били су врло тешки. Мислим да мој костим и све то што је требало да ставим на себе, није било испод 20 килограма. Ја сам имала осам јастука, које су ми везивали око струка, а који су држали ту арматуру хаљина и pothaljina које сам носила.

„Либерта” је најављена као прва домаћа филмска епска сага. Колико је вама као глумици било изазовно да учествујете у нечему што је у том смислу помало експериментално?

– Мени је било врло занимљиво да учествујем у овом пројекту јер идеолошки је јако добро урађено, базично је сценарио добро направљен, јер је прича о тој мултикултуралности Војводине, о људима који су морали да нађу начина да живе заједно са свим тим различитостима које постоје. То је важно јер људи углавном не причају о томе шта су народи кроз историју радили да би разумели једни друге и да би нашли заједно нека решења за неки суживот који је добар, хуман и нормалан, а који је и данас овде актуелан. Доста младих не зна колико дуго вековима народи овде живе заједно, како су се сналазили, како су заједно радили да нешто изборе за титулу слободних градова.

Тренутно снимате и наставак серије „Јужни ветар”. Какво искуство носите са снимања и шта ће нас то чекати у наставку када је ваш лик у питању?

– Лепо нам је. Они су задржали мој лик, а супруг у мојој серији који је био криминалац је погинуо и сада она има неку своју драматуршку линију, има баш свој неки пут. Не смем баш много да откривам, али је занимљиво, ја тај лик обожавам тако да ми је забавно увек да играм ту Никшићанку.

Чини ми се да је тај лик другачији од свега што сте ви до тада радили. Колико вам је тај излет био значајан и да ли је био изазован када сте добили позив?

– Сваки позив ми је изазован искрено, ево и бароница у филму „Либерта” ми је била изазов. Нисам никада играла такав лик. Углавном добијам увек ужасно различите типове личности да играм, а и ја се потрудим да они буду различити. Тако да значајно ми је било да пробам и нешто што нисам мислила да је за мене. Тако сам и за овај лик у „Јужном ветру” мислила да не треба да га играм, веровала сам да има глумица које би то боље одиграле или за које је боља та улога, а испоставило се да је испало супер када смо почели да снимамо. Добро је кад човек некада и погреши и када глумце редитељи некада виде и у нечему у чему они себе не виде па се испостави да је то јако занимљиво.

Владимир Бијелић