РЕЗОН: Духови Новог Сада

Постоји ли иједна чињеница која одговара наводима опозиције? Да ли ће се на споменику наћи имена убица, или је то ординарна измишљотина? Одговори су једноставни. Ниједно слово које су саопштили, изговорили и одштампали у вези са спомеником не одговара чињеничном стању. Посреди је заправо двострука мимикрија. Инсистирањем на апокрифним аргументима, стављеним у контекст историјског спора, опозиционари желе да остваре два циља. Да се не говори и не пише о темама које иду наруку власти и да се с дневног реда склони чињеница да опозиција нема никакав програм, никакву идеју осим критике власти. Најчешће на измишљеним аферама, које креира врло занимљива коалиција коју чине радикална левица, зелени левичари и радикална десница.

Напад на споменик занимљив је из много разлога. Када сам последњи пут проверавао историјске чињенице петокрака је била симбол антифашизма, а кокарда симбол колаборационизма. Сада су се на истом задатку срели они који су у заносу демократске револуције сахранили петокраку као непожељног сведока, они који су повампирили кокарду и анархисти који уличну револуцију виде као једини исправан начин вођења политике. Очигледна шизофренија разоткрива још очигледнији недостатак смисла целе антиспоменичке кампање.

Ниједна од тврдњи изнетих на протестима и у саопштењима нема ни једну једину чврсту чињеницу. Међутим, акција није предузета интуитивно. Она је планска. Она је збир погрешних претпоставки скупљених у жељу да неспоразуми постану једина извесност. То је смишљено креирање атмосфере конфликта. Они чак не морају да верују у истинитост својих тврдњи и теорија. Они се надају да ће њихова обмана ако је повежу са злочином Рације наићи на широк пријем код просечних Новосађана, наклоњених левој, десној, или зеленој идеји, која је сада у моди, али не као стварна борба за природу, већ најлакши пут за живот од политике.

Они настоје да осетљива друштвена питања искористе у дневнополитичке сврхе. Зато их добронамерно подсећам да мржња није авангарда. Мржња је перветирана фрустрација неостварене жудње. Зато тражим да се свако рационалан и поштен сложи са мном да је неморално манипулисати истином као инструментом пропаганде, ради личног маркетинга и личне промоције.

Свако ко жели да повуче знак једнакости између споменика помирења на Лиману и негирања Новосадске рације, непријатељ је Новог Сада. Свако ко тврди да постоји било каква идеја да се релативизује злочин Рације, као и свако ко сматра да су силне жртве с краја Другог светског рата неважне, има зле намере. С једним циљем, да прикаже градску власт као елемент који прекраја историју Новог Сада на штету жртава и истине. Али, ствари су потпуно другачије. Управо су градоначелник Милош Вучевић и ова градска власт донели одлуку да се сагради Музеј Новосадске рације. То је прва иницијатива после 51 године од подизања Споменика, да се овом незапамћеном злочину укаже још већи и још значајнији пијетет. Музеј ће допринети да истина о догађајима из јануара 1942. буде доступнија туристима и грађанима Новог Сада, кроз организовану и обједињену поставку, усклађену са технолошким достигнућима и потребама савременог друштва. Дакле, очигледно је да се важност Новосадске рације диже на још виши пиједестал. Даје јој се још већи пијетет.

И у случају споменика невиним жртвама, све је била само чиста манипулација. То доказују чињенице. На споменику неће бити исписано ниједно име. Убице из Рације нису безимене. Сваки злочинац има своје име. Свој лични родослов. Свој грдни лик. Своју зверску нарав. Не зна се само родослов убица с краја Другог светског рата. Они су безимени, сакривени у колективно свесном и несвесном.

Имати рационалан однос према чињеницама не значи ослободити се етичких размишљања. Ослободити се етике. Напротив. Етички императив сваког ко жели добро свом граду јесте да призна две ствари. Да је 1942. у Новосадској рацији извршен стравичан злочин. Али и да призна да је на крају Другог светског рата извршен још један стравичан злочин.

Очигледно је, осим празних оптужби на протесту и у саопштењима није понуђен ниједан ваљан аргумент. Ниједно валидно образложење. Не побијам доказе које нуде, јер су обмана, и не заслужују озбиљнију анализу. Побијам основ на ком су изграђени и засновани и који је крајње погрешан. Аргументација може довести до тачног закључка, само ако је њен основ тачан. А овде то није случај. Један перформанс није доказ ничега. Сами организатори су рекли. То је ПР тест. Провера снаге. Провера потенцијала. Како ће реаговати Нови Сад.

Дуга историја Новог Сада бележи многе спорове. Крваве сукобе и расправе. Многе пизме. И освете. Кад би сваки појединац пратио пут који су његови преци исписивали, мрзео би пола света. Дух Новог Сада није разочарање ожалошћених неокомуниста. Дух Новог Сада није незадовољство разочараних четника. Дух Новог Сада није ирационалност повампирених љотићеваца. Напротив. Нови Сад има 22 лица љубави. Најагресивнији захтеви овог града су - желимо да живимо сложно. А најумеренији захтев противника споменика јесте - желимо живот подела!

Реч је о погубној заблуди. Злонамерни су сви који доказују да ћемо се више волети ако се стално гледамо и тумачимо само и искључиво кроз нишан злочина. Да би се родила, мржња мора имати своје извориште. Ђавољу варницу. Искру раздора. А да би живела мора имати оног ко је подгрева, ко је распаљује. Ко додаје ново иверје зла. Ко ложи тај паклени огањ неподношења.

Да би тровала живот мржња мора имати своју храну. Ту храну неко мора да производи. Мора да је послужује, обогаћену отровом злобе. У Новом Саду је на делу план да се мржња претвори у нешто узвишено. Нешто изнад живота.

Нека противници споменика провере како су до станова дошли некадашњи комунистички функционери. Нека утврде у чијим становима и објектима су и данас стациониране многе државне институције у најстрожем центру града. Од Милетићеве, Златне греде, Змај Јовине, Дунавске, до Булевара Михајла Пупина и околних улица. У чијим пословним просторима су 70 година били кафићи, продавнице, апотеке, месаре, пекаре? Јесу ли те најквалитетније локале комунисти донели из бачких, банатских и сремских села, или је то било нечије, па постало њихово? Неком за награду? Неком за самонаграду? На који начин су целе зграде мењале власнике? На који начин је пролетаријат успео да се претвори у нову буржоазију, а да грађанска елита буде потпуно избрисана? Шта се десило с тим људима? Ако нису ликвидирани, како је извршена промена власништва? Како су они који нису имали ништа ођедном, на самом крају рата постали најимућнији Новосађани. Ко не верује нек уђе у стан неког од бивших комунистичких функционера. Ја знам неке који су конфисковали цео спрат, и онда су у време владавине ДОС-а половину стана изнајмили државним организацијама. Али они крију да не знају ништа о томе. Међутим, свако инсистирање идеолошкој правоверности чак и на правом, а камоли на погрешном месту, неминовно води до неспоразума и сукоба.

Залагање у корист неслоге нема упориште у разуму. Нити спор има везе с историјом. Он је чисто етичке природе. И дели се на два питања. Једно рационално и друго бесмислено. Прво гласи: Имају ли грађани Новог Сада права да живе у слози и да забораве сукобе прошлости? И друго на којем инсистирају противници споменика: Ко може да нам забрани да стално сејемо семе спорова, мржњи и конфликта?

Одговор на овај приговор, поновљен више пута у последње две године може да се формулише кроз нова питања. Да ли се заједничка будућност лакше гради уколико сваког дана размењујемо међусобне оптужбе о наслеђу прошлости, или је будућност извеснија уколико помирење прихватимо као темељ будућности? Да ли је могуће да се људи истински помире, ако између њих стално стоји јаз сукоба? Или оно може бити истинско само ако закопамо духове прошлости, ако се одрекнемо старих мржњи? Ово последње није став опозиције. Они се труде да докажу да је прекор бољи од разумевања, да је осионост кориснија од увиђавности. Али на тај начпин не заступају ни свој ни јавни интерес. Залагање за неслогу нема упориште у разуму. Међутим, њихово противљење није ни апстрактно. Оно је продукт погрешне политичке филозофије. И лошег поимања етике. То није чак ни егоизам. Већина људи заинтересована је за своју добробит више него за добробит других. То чак није ни утилитаризам. Они не иду ни за својим личним интересом. Конфликт као стање, које увек може да прерасте у нови сукоб, није ничији интерес. Али, никоме не треба град у свађи. У спору. У сукобу.

Постоје две врсте поклоника људских слобода, људских права и етичких и моралних вредности. Једни су то природни. Други су то из интереса. Први љубав према другим људима и истини осећају као природно стање. Други зато што верују да им то доноси политичке поене. Споменик на Лиману не сме да буде искра сукоба, већ тачка помирења.

Милорад Бојовић  

Аутор је стручњак за односе с јавношћу