REZON: Duhovi Novog Sada
Desilo se tačno kako sam i predvideo. U zamku ekshumacije mržnje upala je kompletna novosadska opozicija. Radi istine važno je da utvrdimo šta je tačno u vezi s njihovim tvrdnjama o spomeniku pomirenja?
Postoji li ijedna činjenica koja odgovara navodima opozicije? Da li će se na spomeniku naći imena ubica, ili je to ordinarna izmišljotina? Odgovori su jednostavni. Nijedno slovo koje su saopštili, izgovorili i odštampali u vezi sa spomenikom ne odgovara činjeničnom stanju. Posredi je zapravo dvostruka mimikrija. Insistiranjem na apokrifnim argumentima, stavljenim u kontekst istorijskog spora, opozicionari žele da ostvare dva cilja. Da se ne govori i ne piše o temama koje idu naruku vlasti i da se s dnevnog reda skloni činjenica da opozicija nema nikakav program, nikakvu ideju osim kritike vlasti. Najčešće na izmišljenim aferama, koje kreira vrlo zanimljiva koalicija koju čine radikalna levica, zeleni levičari i radikalna desnica.
Napad na spomenik zanimljiv je iz mnogo razloga. Kada sam poslednji put proveravao istorijske činjenice petokraka je bila simbol antifašizma, a kokarda simbol kolaboracionizma. Sada su se na istom zadatku sreli oni koji su u zanosu demokratske revolucije sahranili petokraku kao nepoželjnog svedoka, oni koji su povampirili kokardu i anarhisti koji uličnu revoluciju vide kao jedini ispravan način vođenja politike. Očigledna šizofrenija razotkriva još očigledniji nedostatak smisla cele antispomeničke kampanje.
Nijedna od tvrdnji iznetih na protestima i u saopštenjima nema ni jednu jedinu čvrstu činjenicu. Međutim, akcija nije preduzeta intuitivno. Ona je planska. Ona je zbir pogrešnih pretpostavki skupljenih u želju da nesporazumi postanu jedina izvesnost. To je smišljeno kreiranje atmosfere konflikta. Oni čak ne moraju da veruju u istinitost svojih tvrdnji i teorija. Oni se nadaju da će njihova obmana ako je povežu sa zločinom Racije naići na širok prijem kod prosečnih Novosađana, naklonjenih levoj, desnoj, ili zelenoj ideji, koja je sada u modi, ali ne kao stvarna borba za prirodu, već najlakši put za život od politike.
Oni nastoje da osetljiva društvena pitanja iskoriste u dnevnopolitičke svrhe. Zato ih dobronamerno podsećam da mržnja nije avangarda. Mržnja je pervetirana frustracija neostvarene žudnje. Zato tražim da se svako racionalan i pošten složi sa mnom da je nemoralno manipulisati istinom kao instrumentom propagande, radi ličnog marketinga i lične promocije.
Svako ko želi da povuče znak jednakosti između spomenika pomirenja na Limanu i negiranja Novosadske racije, neprijatelj je Novog Sada. Svako ko tvrdi da postoji bilo kakva ideja da se relativizuje zločin Racije, kao i svako ko smatra da su silne žrtve s kraja Drugog svetskog rata nevažne, ima zle namere. S jednim ciljem, da prikaže gradsku vlast kao element koji prekraja istoriju Novog Sada na štetu žrtava i istine. Ali, stvari su potpuno drugačije. Upravo su gradonačelnik Miloš Vučević i ova gradska vlast doneli odluku da se sagradi Muzej Novosadske racije. To je prva inicijativa posle 51 godine od podizanja Spomenika, da se ovom nezapamćenom zločinu ukaže još veći i još značajniji pijetet. Muzej će doprineti da istina o događajima iz januara 1942. bude dostupnija turistima i građanima Novog Sada, kroz organizovanu i objedinjenu postavku, usklađenu sa tehnološkim dostignućima i potrebama savremenog društva. Dakle, očigledno je da se važnost Novosadske racije diže na još viši pijedestal. Daje joj se još veći pijetet.
I u slučaju spomenika nevinim žrtvama, sve je bila samo čista manipulacija. To dokazuju činjenice. Na spomeniku neće biti ispisano nijedno ime. Ubice iz Racije nisu bezimene. Svaki zločinac ima svoje ime. Svoj lični rodoslov. Svoj grdni lik. Svoju zversku narav. Ne zna se samo rodoslov ubica s kraja Drugog svetskog rata. Oni su bezimeni, sakriveni u kolektivno svesnom i nesvesnom.
Imati racionalan odnos prema činjenicama ne znači osloboditi se etičkih razmišljanja. Osloboditi se etike. Naprotiv. Etički imperativ svakog ko želi dobro svom gradu jeste da prizna dve stvari. Da je 1942. u Novosadskoj raciji izvršen stravičan zločin. Ali i da prizna da je na kraju Drugog svetskog rata izvršen još jedan stravičan zločin.
Očigledno je, osim praznih optužbi na protestu i u saopštenjima nije ponuđen nijedan valjan argument. Nijedno validno obrazloženje. Ne pobijam dokaze koje nude, jer su obmana, i ne zaslužuju ozbiljniju analizu. Pobijam osnov na kom su izgrađeni i zasnovani i koji je krajnje pogrešan. Argumentacija može dovesti do tačnog zaključka, samo ako je njen osnov tačan. A ovde to nije slučaj. Jedan performans nije dokaz ničega. Sami organizatori su rekli. To je PR test. Provera snage. Provera potencijala. Kako će reagovati Novi Sad.
Duga istorija Novog Sada beleži mnoge sporove. Krvave sukobe i rasprave. Mnoge pizme. I osvete. Kad bi svaki pojedinac pratio put koji su njegovi preci ispisivali, mrzeo bi pola sveta. Duh Novog Sada nije razočaranje ožalošćenih neokomunista. Duh Novog Sada nije nezadovoljstvo razočaranih četnika. Duh Novog Sada nije iracionalnost povampirenih ljotićevaca. Naprotiv. Novi Sad ima 22 lica ljubavi. Najagresivniji zahtevi ovog grada su - želimo da živimo složno. A najumereniji zahtev protivnika spomenika jeste - želimo život podela!
Reč je o pogubnoj zabludi. Zlonamerni su svi koji dokazuju da ćemo se više voleti ako se stalno gledamo i tumačimo samo i isključivo kroz nišan zločina. Da bi se rodila, mržnja mora imati svoje izvorište. Đavolju varnicu. Iskru razdora. A da bi živela mora imati onog ko je podgreva, ko je raspaljuje. Ko dodaje novo iverje zla. Ko loži taj pakleni oganj nepodnošenja.
Da bi trovala život mržnja mora imati svoju hranu. Tu hranu neko mora da proizvodi. Mora da je poslužuje, obogaćenu otrovom zlobe. U Novom Sadu je na delu plan da se mržnja pretvori u nešto uzvišeno. Nešto iznad života.
Neka protivnici spomenika provere kako su do stanova došli nekadašnji komunistički funkcioneri. Neka utvrde u čijim stanovima i objektima su i danas stacionirane mnoge državne institucije u najstrožem centru grada. Od Miletićeve, Zlatne grede, Zmaj Jovine, Dunavske, do Bulevara Mihajla Pupina i okolnih ulica. U čijim poslovnim prostorima su 70 godina bili kafići, prodavnice, apoteke, mesare, pekare? Jesu li te najkvalitetnije lokale komunisti doneli iz bačkih, banatskih i sremskih sela, ili je to bilo nečije, pa postalo njihovo? Nekom za nagradu? Nekom za samonagradu? Na koji način su cele zgrade menjale vlasnike? Na koji način je proletarijat uspeo da se pretvori u novu buržoaziju, a da građanska elita bude potpuno izbrisana? Šta se desilo s tim ljudima? Ako nisu likvidirani, kako je izvršena promena vlasništva? Kako su oni koji nisu imali ništa ođednom, na samom kraju rata postali najimućniji Novosađani. Ko ne veruje nek uđe u stan nekog od bivših komunističkih funkcionera. Ja znam neke koji su konfiskovali ceo sprat, i onda su u vreme vladavine DOS-a polovinu stana iznajmili državnim organizacijama. Ali oni kriju da ne znaju ništa o tome. Međutim, svako insistiranje ideološkoj pravovernosti čak i na pravom, a kamoli na pogrešnom mestu, neminovno vodi do nesporazuma i sukoba.
Zalaganje u korist nesloge nema uporište u razumu. Niti spor ima veze s istorijom. On je čisto etičke prirode. I deli se na dva pitanja. Jedno racionalno i drugo besmisleno. Prvo glasi: Imaju li građani Novog Sada prava da žive u slozi i da zaborave sukobe prošlosti? I drugo na kojem insistiraju protivnici spomenika: Ko može da nam zabrani da stalno sejemo seme sporova, mržnji i konflikta?
Odgovor na ovaj prigovor, ponovljen više puta u poslednje dve godine može da se formuliše kroz nova pitanja. Da li se zajednička budućnost lakše gradi ukoliko svakog dana razmenjujemo međusobne optužbe o nasleđu prošlosti, ili je budućnost izvesnija ukoliko pomirenje prihvatimo kao temelj budućnosti? Da li je moguće da se ljudi istinski pomire, ako između njih stalno stoji jaz sukoba? Ili ono može biti istinsko samo ako zakopamo duhove prošlosti, ako se odreknemo starih mržnji? Ovo poslednje nije stav opozicije. Oni se trude da dokažu da je prekor bolji od razumevanja, da je osionost korisnija od uviđavnosti. Ali na taj načpin ne zastupaju ni svoj ni javni interes. Zalaganje za neslogu nema uporište u razumu. Međutim, njihovo protivljenje nije ni apstraktno. Ono je produkt pogrešne političke filozofije. I lošeg poimanja etike. To nije čak ni egoizam. Većina ljudi zainteresovana je za svoju dobrobit više nego za dobrobit drugih. To čak nije ni utilitarizam. Oni ne idu ni za svojim ličnim interesom. Konflikt kao stanje, koje uvek može da preraste u novi sukob, nije ničiji interes. Ali, nikome ne treba grad u svađi. U sporu. U sukobu.
Postoje dve vrste poklonika ljudskih sloboda, ljudskih prava i etičkih i moralnih vrednosti. Jedni su to prirodni. Drugi su to iz interesa. Prvi ljubav prema drugim ljudima i istini osećaju kao prirodno stanje. Drugi zato što veruju da im to donosi političke poene. Spomenik na Limanu ne sme da bude iskra sukoba, već tačka pomirenja.
Milorad Bojović
Autor je stručnjak za odnose s javnošću