Бициклом кроз Војводину: Пећинци

Први писани траг о насељу на месту данашњих Пећинаца је из 1416. Од тада, па све до 1702. има веома мало података. Село је било под Османским царством до мира у Пожаревцу (1718) када бива припојено Хабзбуршкој монархији. За време Хабзбуршке владавине, место је било у саставу Војне границе (од њеног успостављања до 1848. (и од 1849. до 1882. тј. до укидања војне границе), од 1848. до 1849. Пећинци су се налазили у склопу Српске Војводине. Од укидања Војне границе село је прикључено сремском округу, Краљевине Хрватска-Славонија. По попису из 1910. село је имало већинско српско становништво.

После Првог светског рата Пећинци прво улазе у састав Краљевине Словенаца, Хрвата и Срба, од 1929. Краљевине Југославије. Од 1918. до 1929. налазе се у Сремском округу, а од 1929. до 1941. у Дунавској бановини.

Током Другог светског рата село је под управом НДХ. После рата постају део АП Војводине у саставу НР(СР) Србије. До 1960. налази се у саставу Земунског среза. Од те године (после укидања срезова) оформљена је општина у данашњем облику.

Црква Преноса моштију Светог оца Николаја у Пећинцима у 18. веку подизана је четири пута. Први пут 1720. саграђена је од плетера, покривена трском, имала је два прозора, али не и звона. Године, 1734. направљена је нова од балвана и плетера, са кровом од рогозине, да би 1766. били постављени темељи од цигле. Имала је зидове од плетера и блата и кров од даске. Између 1770. и  1775. сазидана је нова црква од чврстог материјала, камена и цигле, са звоником дограђеним 1810. Прва два храма налазила су се километар југоисточно од данашњег центра. У Пећинцима је 1785. заведена српска школа са учитељем Васиљем Витковићем, у згради која је била у власништву Црквене општине. Иконостас из 1734. имао је 11 икона и представља рад непознатог зографа.

На путу ка цркви у центру села пажњу ми скреће живописни излог Ловачког друштва „Пећинци” и препарирано младунче дивље свиње у њему. На територији општине Пећинци постоји 16 ловачких друштава. У просторијама Ловачког друштва којима доминира велика препарирана глава дивље свиње, сазнајемо да су чланови веома активни, а ловиште је свуда око њих - у шумама, на њивама, по ритовима... Ту су и друге препариране животиње, срне, фазани, дивље патке. Све ме подсећа на „царство таксидермије” које сам видео у париском салону „Deyrolle” некада омиљеном стецишту надреалиста, репуном препарираних животиња.

Нови иконостас и зидне иконе осликао је 1838 - 1843. Павле Чортановић. Трећи иконостас по реду дело је Николе Ивковића из 1934. (доњи део - донет из цркве у селу Плочица у Банату) и горњи део – Душана Стевановића и Милоша Остојића из 2012 – 2013. На прозоре цркве 1839. уграђено је украсно стакло, а на звонику је 1901. постављен црквени сат. Црквена звона одузела је Аустријска војска у Првом светском рату. Звона која су постављена 1923. су била нова, произведена у Италији. За време Другог светског рата, 1943. на дан Светог Николе 19. децембра Немци су минирали звоник и оштетили кров. На цркви је 1962. поправљен кров и на припрату назидан звоник. Године, 2000. године почела је реконструкција, урађен је нови кров и фасада, као и дренажа око цркве са новом стазом. Деветнаест година касније Пећинци су постали седиште Архијерејског Намесништва Пећиначког Епархије Сремске са 15 црквених општина.

Љубазни архијерејски намесник Пећиначки јереј Бојан Мијановић дочекао нас је у цркви и причао о томе како је у овом делу Срема после рата већина цркава била тешко оштећена и било је веома мало верника. Тек након деведесетих народ се враћа у цркве док је већина овдашњих свештеника рођена у Босни и Херцеговини или Хрватској (део њих је дошао у Србију после 1991. или 1995) пошто је у тим временима било јако мало локалних верника који су били спремни да „иду у попове”.

Пећиначки Културни центар, основан 1978. налази се у центру места, преко пута цркве. У холу нас дочекује директор Јован Деврња у друштво својих колегиница које воде библиотеку и музичку школу у склопу КЦ. На зидовима хола су дечији ликовни и литерарни радови, неки од њих дело су и деце из Дневног боравка за децу и младе ометене у развоју који се налази у суседном селу Суботиште.

Секције које раде у оквиру пећиначког Културног центра су: драмска, литерарна, енигматска, ликовна и музичко – инструментална (Студио за музичку едукацију и образовање).

Док пијемо јаку турску кафу у библиотеци, директор Културног центра Јован Деврња са поносом прича о свом родном Карловчићу, једном од села пећиначке општине, познатом између осталог и то томе што се у њему налази најшира улица у Србији.

У центру Пећнаца налази се споменик борцима палим у НОБ-у и жртвама фашистичког терора из овог места. Бронзана скулптура подигнута је 1957. рад је српског вајара Александра Зарина. Представља фигуру мушкарца-ратника покрај чијих ногу се налази композиција женске фигуре у лежећем положају. Скулптура је постављена на бетонски подијум. Поред ње се налази и споменик са исписаним именима 94 погинула борца и 77 жртава фашистичког режима. Накнадно је ту постављена и табла са једном жртвом НАТО бомбардовања 1999. из овог места – реч је воднику Војске Србије Борису З. Николићу (1978-1999).

Пећинци су општина са највећим процентом српског становништва у Војводини (више од 91 одсто). Наиме, сем мале словачке евангелистичке цркве у Ашањи, у општини не постоје друге богомоље сем српских православних, такође све табле са именима села и улица су искључиво на српском и на ћирилици што је такође јединствен случај у Војводини. Овакав састав становништва је историјски, наиме, овде су сем мањег броја Немаца у Дечу и још неким местима, који су после Другог светског рата напустили Срем – одувек живели готово искључиво Срби.

Свако место има своју „легенду”. Један од аутентичних становника Пећинаца је Лазар Чикић који нас је још на почетку дана у бурегџиниц заинтересовао причом о својим ракијама које барикира - не у бурадима, него уз помоћ коцкица дрвета које убацује у флаше са ракијом. Морали смо да одемо до њега да то и испробамо. Домаћин нас чека испред зграде у центру Пећинаца у којој  живи са супругом. Пењемо се на други спрат и седамо за трпезаријски сто на којем је већ припремљена мала „лабораторија”.

Лазар захтева потпуну тишину и концентрацију док коцкице различитих врста дрвета меша са ракијом и чека да се безбојна течност претвори у тамножуту барикирану ракију.

Није само деда Лазар „мајстор заната”, његова супруга Љиља позната је у целом крају по томе што на основу датума рођења будућих родитеља, непогрешиво одређује датум зачећа ако желите сина или ћерку. На стотине деце из Пећинаца и околине рођено је „по naruybi” уз помоћ рецепта бака Љиље.

 Роберт Чобан