Јована Дишић: Сви болујемо од болести усамљености
У издању Вулкан издаваштва објављена је књига „Вакуум“, први роман Јоване Дишић, ауторке која је до сада била позната круговима пасонираних читалаца кратких прича.
Обележен храброшћу да теме које се тичу сваког човека без обзира на којој тачки планете живи смести у провинцијски оквир, стилски једноставан и непретенциозан, овај роман потврђује да се пред читалачком публиком у Србији појавио нови аутентичани глас савремене књижевности.
– Идеја за роман под насловом „Вакуум“ јавила се током студија. И тада је требало да говори о човеку заглављеном у празном простору, између бити и не бити. – каже ауторка Јована Дишић. - Током времена прича се мењала, различити јунаци су били у вакууму, мењали и пол и занимања, али, све је остајало само на нивоу идеје. Онда је у идеју ниоткуда упао Џони и тада је прича почела сама да се пише. Некада је довољна само једна реченица да би прича најзад почела – каже Јована која је рођена Пожаревцу, завршила Филолошки факултет у Београду, и директорка је библиотеке „Никола Сикимић Максим“ у Кучеву. Можда баш зато што живи у малој средини, успева да дочара живот у паланци, са свим његовим предностима и манама.
Реч вакуум у редовима које пише Јована Дишић осликава интимни простор у коме смо сами, без могућности да га поделимо са другима – међупростор између бити и не бити, у коме је на тесту снага ума у суочавању с унутрашњим суновратима, токсичним односима и неоствареним циљевима. „Вакуум” води читаоца до олакшања, указујући да храброст да се суочимо са собом и пронађемо снагу да се боримо за себе, за оне до којих нам је стало и за бољи живот, није узалудна. Кроз причу о смислу и бесмислу живота воде нас главна јунакиња Ана, помало аутобиографски лик, професорка у пожаревачкој школи. Ана ради као професор у школи у Пожаревцу, у који се вратила након студија у Београду. Заглављена је у дугогодишњој вези која траје по инерцији, непронађена у очекивањима ближњих и средине. Прижељкује неки други живот, али све дубље тоне између жеље да тим путем крене и страха да неће умети да на тај пут закорачи и њиме иде до краја.
– „Сви смо ми Ана“. То су речи једне од првих читатељки романа и усудићу се да ту реченицу обилато користим. Док пишемо, грађу пропуштамо кроз своје филтере, кроз своја искуства и погледе на свет, а затим то што је написано читалац пропушта кроз своје. Сви смо ми Ана, али и нико није Ана, јер је она, колико год можда деловала стварно – фиктиван лик – каже Јована. - Знам да је читаоцима занимљиво да писца повезују са главним јунаком, али бојим се да би се у мом случају разочарали. Ани сам уступила своје образовање и нека своја размишљања и искуства, али сам јој додала и много тога што не поседујем. Међутим, пишући овај роман, и сама сам у једном тренутку поверовала да Џони заиста постоји на овом свету.
Анина прича у роману „Вакуум” покреће универзалне теме трагања за идентитетом, заглављености појединца у савременом друштву у којем је вредносни систем нарушен и међуљудских односа који, чак и када смо окружени породицом и пријатељима, не отклањају осећај усамљености. Радња романа представља суочавање с унутрашњим суновратима, токсичним односима и неоствареним циљевима, у друштву у коме је вредносни систем уздрман и не погодује личном расту.
Јована Дишић цео живот окружена је књигама и каже да јој је њихова доступност и упућеност на стално читање помогла да развије списатељски таленат.
– Рано сам научила да читам и читала сам све што ми је долазило под руку, све што је постојало у нашој кућној библиотеци, без обзира на то да ли је било прилагођено мом узрасту. Онда је дошла на ред школска сеоска библиотека, која је вечито била у фази сређивања, али никада није била сређена, и баш зато је била попут неког скровитог музејског подрума, места на коме нећеш наћи оно што тражиш, али ћеш наћи све што ти треба и не треба. Касније су на ред дошле све остале библиотеке, факултет, а на крају библиотека у којој радим. Читање је, по мом мишљењу, али и искуству, предуслов за писање.
– Наше друштво, наша цивилизација у целини, учинили су да живот постане невероватно сложен, па смо се удаљили од свега суштински важног. Ово што сте набројали свакако додатно све отежава. Ипак, суочавање с унутрашњим суновратима, токсичним односима и неоствареним циљевима није обележје ни генерације, ни пола, ни земље у којој живимо, оно је универзално људско. Можемо се осећати изгубљено и у најсавршенијем друштву и са свим оствареним циљевима – истиче ауторка, поручујући да нико нема универзално решење и да треба бити спреман да се из вакуума мора изнова излазити. Уверена сам да сви болујемо од истих болести и да нас изједају сличне или исте сумње и дилеме, без обзира на то где живимо, чиме се бавимо и колико година имамо.
Роман „Вакуум” Јоване Дишић можете пронаћи у књижарама широм Србије и на сајту Вулкан издаваштва vulkani.rs.
И. Радоичић