Резон: Анатомија једног неморала

. О новом начелнику не знам ништа. И не знам да ли ће бити бољи од својих prеthodnika. Он ће то морати да докаже. Али је чињеница да у Новом Саду, од када је 2012. промењена власт, више нема отмица, изнуда, дупле продаје станова, стечајне мафије, организованих кланова за прање новца. Човек може да се спори са мишљењем, али не може да се спори са чињеницама. Нови Сад је данас, кад је организовани криминал у питању, постао Копенгахен, у поређењу с периодом од пре 20 година.

Лично, о новосадској полицији одавно не мислим ништа добро. Аверзију сам стекао због њених спрега с криминалом у време када је Бора Новаковић, који оспорава избор новог начелника, био градоначелник Новог Сада. У граду је тада функционисало више опасних организованих криминалних група и кланова. Све врста дрога могле су да се, као пица, наруче доставом. Један њихов кум и пријатељ у то време је парцеле за градњу лицитирао уз помоћ пиштоља. Ту револверашку лицитацију Новаковић је легализовао тако што је као председник Скупштине града заказао седницу на којој су он и његове страначке колеге гласале да је то било по закону. За једним начелником одељења за наркотике расписана је потерница јер је из полицијског сефа украо 10 кила хероина. Његовом наследнику суђено је за сарадњу са „земунским кланом“ који је мучки стрељао Зорана Ђинђића, кад је долазио на посао у Владу Србије. Отмице и ликвидације дешавале су се чешће од месечевих мена. Три новосадска бизнисмена искусили су безбедност тадашњег времена. Двојица су се бавили трговином горива, а један месним прерађевинама. Такође, на територији под ингеренцијом новосадске полиције налазили су се салаши и штекови за мучење отетих. Земунски клан је тврдио да су Шиптар и Кум поставили тадашњег начелника новосадске полиције, а да су на платном списку имали најмање пет судија и два тужиоца. 

Не желим да докажем ни да је Новаковић добар ни лош. Желим да укажем на чињеницу да није свака побуна искрена. Нити добронамерна. Не смета Новаковићу начелник полиције. Нити криминалци. Он њих користи само да би нападао Милоша Вучевића и СНС, јер у том настојању да их криминализује види једину могућност да његова странка и он лично остваре било какав респектабилнији резултат. При чему респектабилност треба мерити горњом границом цензуса.

Није Бора једини. Целој опозицији смета чињеница да је СНС пет пута заредом побеђивао на изборима, а Вучевића виде као експонента политике СНС-а на локалу. Зато га нападају. Бити 10 година власт на свим нивоима, и убедљиво победити на свим нивоима, није нимало лак задатак. Власт је лакше освојити него бранити. Новаковић то добро зна. Он је на првим изборима на којима се проверавао квалитет његовог управљања градом био поражен.

Наредних дана јављаће се ДС, ССП, ПСГ. Не неизоставно тим редом, али већ знам шта ће рећи Крстоношић, шта Мариника, а шта непознате особе из ПСГ-а. Разлог њихових напада је политичке и математичке природе. Ниједну од пет победа СНС није добио на поклон. Те победе нису пале с неба, нису дар, нити трговина, оне су производ добрих политичких резултата. Већ сам писао и доказивао да избори нису лутрија. Нити полином. Изборе добија убедљив кандидат са супериорним програмом. Његова прецизна и поуздана реализација. И добра страначка организација. Све те победе обезбедило је Вучићево политичко умеће, огромна популарност, добар програм и марљив рад странке на терену. СНС је у Новом Саду, али и Војводини показао убедљиву организованост и резултате у јавним пословима.

Те резултате може да детектује сваки Новосађанин, који у свом тумачењу стварности нема злу намеру. Резултати су бројиви и мерљиви. Буџет је већи за 20 милијарди динара које представљају недостижну дистанцу, непремостиво растојање између власти и опозиције. Уз тих 20 милијарди постоји читав списак разлика, које ће због своје очигледности, опозицију декларисати као вечитог аутсајдера у новосадској политичкој утакмици. Крајем 2012. године, Нови Сад је по развијености био 11. град у Србији. Испред њега су били Бачка Паланка, Београд, Беочин, Бор, Ваљево, Врбас, Вршац, Кањижа, Крагујевац, Лајковац, Ниш. Данас је испред Новог Сада само Београд. И то за прса, иако Београд има 1,5 милиона становника више.

Необјективан посматрач може рећи да је 10 година дуг период, и да за то време може много да се уради. То је само делимично тачно и зависи од тога ко је на власти. Кад се напредује 10 година је исувише мало. Али, када се пропада, као у време владавине садашње опозиције, 10 година је дуже од века. За 12 година владавине данашњих опозиционара Нови Сад је назадовао за целих 100 година.

Разлика које се опозиције тако панично плаши не састоји се само у новцу. У корист власти иде и квадратура новоизграђених улица, тротоара, бициклистичких стаза, вртића, школа, болница, канализационих цеви, путева, домова здравља, пруга, спортских објеката. Ако бисмо их исказали збирно мерили би се стотинама хиљада квадрата и хиљадама километара. Али, учинак једне власти и једног градоначелника не треба мерити квадратима нити уложеним новцем, већ добробитима које грађани имају од пројеката које је реализовао. Становници приградских насеља данас живе драстично боље него пре 10 година. Не морају своју децу километрима да возе до града у вртић, или школу. Сада све то имају у свом непосредном комшилуку. Могу да се лече у амбулантама у свом насељу. Имају канализацију, асфалтиране улице, спортске терене и дечија игралишта.

Пошто је у prеthodnih 30 година више пута доказана његова ирационалност, можда Новаковићеви стални напади на Вучевића и полицију имају другу позадину. Можда се тиме препоручује као кандидат за новог начелника. Добро, јесте да нема неопходне полицијске квалификације, али има дуг стаж у сукобљавању са законом. Уз то, сви Новосађани знају да је он једна невероватна морална громада. Човек без  мане. Без иједне мрље у каријери. Без иједне афере. Он је ходајућа врлина. Данас би филозофи по њему дефинисали мерну јединицу етичке вредности.

Али ипак, пре него што преда кандидатуру морао би да испуни шест услова. Прво, да Новосађанима после 21 године лепо призна да није био у Солуну, и да објасни зашто је две деценије крио истину од грађана? Потом би морао да објасни зна ли где је нестало 4,5 милиона евра које је галантно, у авансу, поклонио Душану Боровици, приликом градње Булевара Европе? Треће, да јавно каже да ли је самог себе пријавио прекршајном суду да би избегао кривичну осуду. Четврто, могао би да објасни шта зна о противправном стицању 1,3 милиона евра при продаји једне парцеле за градњу хотела на Футошком путу. Да призна да је намерно ширио неистине о пројекту „Нови Сад на води“ и Генералном урбанистичком плану. И, на крају, да разјасни из којих побуда је годинама примао плату у ЗИГ-у, а није долазио на посао.

Мада признање неће уследити, његово управљање полицијом могло би да изгледа овако. Осим што би се често телепортовао с места на место, што је добро ради уштеда у буџету, и психолошког превентивног притиска на евентуалне преступнике, радио би на унапређењу транспарентности рада полиције. Уз помоћ штафелаја би грађане извештавао о свим занимљивим предметима. Лепо разапне штафелај на Булевару ослобођења, ту негде близу Дачмена. Наиђе грађанин, Бора с показивачем искочи испред њега и привремено га лиши слободе и одведе до штафелаја с исцртаним дијаграмима. Сваком понаособ би лепо могао да објасни токове новца од ЗИГ-а ка Боровици, и нестанку новца с Боровичиног рачуна. Затим би на следећем дијаграму пролазник могао да види како је предмет застарио прво у прекршајном поступку, и како је потом Специјални суд донео пресуду због немогућности дуплог суђења за исто дело. Дакле, није битно што је у меритуму утврђено да је Боровици авансно пребачено 4,5 милиона евра и да је новац нестао. Важно је да увек постоји правна празнина. Начин да се изигра правда. Такође, Новаковић има знање и да полицајцима, али и грађанима објасни да телепортација Лиходејева из Москве на Јалту, коју описује Булгаков у Мајстору и Маргарити није плод пишчеве маште, већ реална могућност. Он је то лично проверио на краћим раздаљинама. Од Солуна до Београда.

Следећи инфо пункт могао би бити Булевар Европе. И то деоница на којој је у његовим трансакцијама с Боровицом нестало оних 4,5 милиона, а да није изграђен ни један једини метар асфалта.

Прошлост је важан аргумент садашњости. Због ње ниједан преступник не може оправдати себе ма колико се трудио да рационализује свој приступ стварности, и ма колико се трудио да се прикаже као борац за праведније и боље друштво. Његова ранија дела стоје као опомињући знак поред пута, који грађане упозорава да буду опрезни. Камијевски речено, јуче је био с оне стране закона, а данас би да дели правду.

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу