Нови Сад из дечије маште
Повео сам своја три најмлађа сина у чаробну новосадску Галерију Матице српске. Ишчекујући да што пре видимо све оне прелепе, аутентичне експонате са два спрата и три нивоа ове предратне палате, прво смо, ипак, отишли у велику салу у приземљу, тамо где се одржавају актуелне, пригодне изложбе и концерти током читаве године...
Иза црног клавира и изрезане бајколике картонске куле, појавио се пред нама читав један полукружни „иконостас” Новог Сада из дечије маште.
Мостови су се смењивали са широким булеварима, белом петроварадинском сахат кулом и разним ведутама и призорима из ужурбане свакодневице нашег града. Ваљда је због тога све било тако разиграно и толико шарено, сав тај осликани, умножени плес кућа, улица и паркова на акварелима ове изложбе неколико за ту прилику изабраних новосадских вртића...
Био је ту, неизбежно, и онај чувени споменик чика Јови Змају (постављен у улицу са његовим именом), и то у неколико верзија и покушаја, баш као и чамци, бродови и аутомобили; дрвеће, солитери и, изнад свега, бројчаник старог сата (у коме се сати откуцавају великом, а минути малом казаљком, сасвим обрнуто од уобичајеног положаја)...
Леонида, Стефан и Душан кренуше да обилазе и успут померају закачене цртеже, гледају их и наглас процењују. Као мали ликовни критичари на датом им задатку у некој модерној градској галерији за зреле малишане предшколског узраста.
И било је ту и смеха и неочекиваног препознавања разноразних делова њима скоро па родног Новог Сада. Много на поклон дате нам радости и вечних тема за родитељски разговор (и неизбежне очинске савете)... И као да је оживео сав овај бојицама изложен и испуњен свет. Само је још недостајало да Дунав коначно зажубори, нацртани бицикли искоче са обојених папира, зелене крошње се разлистају, а сунце бљештаво осветли све ове безбројне, скривене осматрачнице, хоризонте и видиковце...
И тако сам видео и осетио - и то у идеалном друштву - ону нежну и деликатну, дечију душу нашег града.
Јер нико не може, нити уме да овако лаконски сажето и надахнуто скенира: „шта је то Нови Сад” (и „ко је то Нови Сад”), као малишани са бојицама у рукама, да оно заиста важно освоји, у пар потеза, са магичном лакоћом „градољубавног”, носталгичног приступа.
Много се шта ту могло видети, у још неотпакованом 21. веку, и са чежњивом перспективом жељеног, а узалуд очекиваног „уласка у Европу” (тек за-ко-зна-колико дана и ноћи - пред „широко затвореним очима” из неукротиве маште млађаних, ликовних „урбаних биографа”, са много најразличитијих судбинских и уметничких избора и поступака).
Након овог занимљивог галеријског избора слика „дечијег града”, нашу пажњу узеће под своје и друге понуде, пре свега оне из остатка ушушкане ризнице препознатљиве беле зграде Матичине Галерије.
Очас посла смо се нашли у њеном тајанственом лавиринту, са злаћаним иконама, урамљеним графикама и свим оним фантастичним сликама из међусобно тако удаљених епоха.
И Урош Предић, и Паја (али и Анастас) Јовановић, и Стеван Алексић, и Ђорђе Крстић, и Влахо Буковац, и Васа Поморишац (и истоимени му Ешкићевић), и Сава Шумановић, и Пеђа Милосављевић... и толики други, знани и незнани, сачекали су нас четворицу на препуњеним зидовима најлепше новосадске сталне изложбе.
Али, ипак, није нас напуштало, ево ни до данас, урезано живо сећање на један сасвим чедни и дечје измаштани Нови Сад. Као у руској „бабушки”, овај унутрашњи, „лаки утисак” неурамљених акварела у спољашњем сјајном оклопу непроменљивог галеријског омотача.
Драгослав Бокан